Burna diskusija koju je izazvao kritički osvrt glavnog urednika "Vremena" Dragoljuba Žarkovića ("Vreme" br. 604, 1. avgust 2002) na izvesne stavove predsednice Helsinškog odbora za ljudska prava Srbije Sonje Biserko ne ostavlja ravnodušnim ni Srbe u dijaspori. Šta je to D. Žarković tako strahovito zgrešio što je izazvalo oštre reakcije i osude poznatih ličnosti: Latinke Perović, Nataše Kandić, Svetlane Slapšak kao i još nekih koji su prešli na nivo za javnost irelevantnih rasprava.

D. Žarković odbija tvrdnju S. Biserko da takozvani nezavisni mediji, npr. "Vreme" i B92, "relativizuju i deetnifikuju zločine Srba" u jugoslovenskim sukobima zadnje decenije, citirajući njene izjave za hrvatski "Feral Tribune", kritikuje njenu tezu o neophodnosti denacifikacije Srba – ili kako bi S. Biserko rekla Srbijanaca – kao i svojatanje kompetencija za ljudska prava i u ime Helsinškog odbora čiji je ona predsednik. D. Žarković opominje da bi Helsinški odbor, odnosno S. Biserko "trebalo da štiti" i njegova ljudska prava kao i prava čitaoca "…a nikako da nas ovako đuture svrstava u zločince". Uostalom, ne znam ko bi na takve optužbe dobrovoljno odustao od slične primedbe.

Time je D. Žarković sasvim nedvosmisleno i razumljivo formulisao suštinu konfliktnih situacija oko S. Biserko i njenih sličnomišljenika, iz čega i proizilaze uzroci i posledice istih.

Problem S. Biserko nekih nevladinih organizacija i ličnosti koje se bave raznim humanim aktivnostima leži u činjenici da su to činili i čine pretežno jednostrano, postupajući tako kao da izuzev Srba niko nije uslovljavao, počinjao i vodio ratne sukobe u bivšoj Drugoj Jugoslaviji. Onda ne bi smelo da iznenađuje kada pogođeni Srbi odbojno reaguju na diskriminirajuće stavove onih koji se bore za pravdu i poštovanje ljudskih prava kao univerzalnih kategorija civilizacije, pošto je na opštu žalost i njima Srbima pripao znatan udeo u besmislenom stradanju i patnji.

Simptomatično je da su i ostale kritike D. Žarkovića pisane u smislu gore navedenog, i da niko od autora istih nije ni pomenuo, a kamoli pokušao da možda kritički preispita razloge svakako reprezentativnih konfrontacija sa S. Biserko, što sigurno neće doprineti očekivanom "suočavanju s prošlošću i preuzimanje odgovornosti za nedela prethodne vlasti", kao što to i Nataša Kandić kategorički zastupa u svom opštem napadu na D. Žarkovića ("Vreme" broj 607).

Tako, npr., i Latinka Perović, "zgražavajući" se nad izrazom D. Žarkovića "dehelsinkizacija", prelazi u nediferencirani napad na istog, braneći i napadajući pozicije koje on nije ni pominjao.

Međutim, "dehelsinkizacija" ne podrazumeva ništa drugo nego legitimno osporavanje monopola na ljudska prava i njihovu upotrebu od strane već pominjanih ličnosti i organizacija. D. Žarković ne osporava zasluge S. Biserko i "domene" Helsinškog odbora, pa je odbrana istih od strane L. Perović, kao i pitanja o "relativizovanju zločina", potpuno suvišna i poseduje karakter neosnovane optužbe. Slično mudruje i dr Milan M.Ćirković ("Vreme" broj 606), koji na primeru nemačkih SS-ovaca pokušava poučavajuću diskusiju o ljudskim pravima i pita D. Žarkovića "kakav je vaš problem s idejom da bi dokazane ratne zločince trebalo osuditi na smrt?" – Neverovatno.

Nataša Kandić ("Vreme" broj 607) ne može van svojih stereotipa koji joj donose opravdane kritike, a nikako pretnje i slično. Zahteva samo od Srba priznanja i preuzimanja krivične odgovornosti (ova konstatacija se odnosi samo na njen pomenuti članak u "Vremenu" broj 607), prebacuje Slobodanu Miloševiću "bezobrazluk da žrtvama (albanskim svedocima) u lice govori da lažu", traži "vraćanje dostojanstva žrtvama i objavljivanje nedela izvršenim nad njima" (pretpostavljam da N. K. podrazumeva albanske žrtve). Sve je to, naravno, i tačno i humano, ali N. Kandić čini i dalje fatalne greške ostajući u bitnim pozicijama jednostrana. Ona s pravom proziva generale Pavkovića i Lazarevića, a gde su Adem Čeku, Hašim Tači i ostale albanske vojskovođe, kao i plodovi njihovog vojevanja i nedela učinjenih posle okupacije Kosova? Za N. Kandić su podle laži Albanaca u svedočenju protivu "našeg" bivšeg predsednika u Hagu – naravno da niko ne tvrdi da su svi lagali – "sitna ogavna farsa za lokalnu upotrebu", što po mišljenju N. Kandić i tako neće imati uticaja na očekivani ishod sudskog procesa, pa verovatno može svako da lupeta šta hoće. Ovde smem da navedem jednu malu šalu koja je u vreme neprekidne antisrpske kampanje u Nemačkoj prepričavana: "Pitao neki tata svog malog sina šta želi da bude kad poraste? Odgovor glasi: Srbin. A zašto? Zato što su Srbi besmrtni".

Svetlana Slapsak ("Vreme" broj 607) nastavlja "bitku" upozoravajući kritičare S. Biserko na "osnovno dobro građansko ponašanje" da bi u daljem izlaganju nastavila brutalnim jezikom optuživanja za "isfrustrirano divljenje", "ljigave monarhiste", "fašističke trendsetere" i čudi se "kako je mogućno" da oni koje ona brani (S. Biserko, N. Kandić, Petar Luković) "izazovu tako frustrirane i netolerantne reakcije?" Svoje dalje komentare obuhvata podnaslovima koji dovoljno govore o svom sadržaju: "Korekcije sećanja" – verovatno samo srpskog, "Totalitarni mentalitet" pripisuje onima koje kritikuje.

"Provincijalna improvizacija" sadrži između ostalog primere "govora mržnje (Srba) koji se s Turaka, Hrvata, Cigana, Šiptara (valjda misli na etničke Albance) ili Jevreje smanjio na šačicu neprijatelja koji nose sav teret… preispitivanja za masovno ludilo"…! Opet ista priča s prepoznatljivom instrumentalizacijom kompetencija.

Najzad predsednik upravnog odbora i član redakcije "Vremena" Stojan Cerović ("Vreme" broj 608) diferencirano i argumentovano analizira i kritički komentariše najvažnija sporna gledišta prethodnih rasprava iako nije direktno pominjan. Neke neistomišljenike smatra "moralnim fundamentalistima", protivureči neosnovanim tvrdnjama da se posle srpske oktobarske revolucije 2000. godine u Srbiji navodno "ništa nije promenilo"(!) i odbija nadležnost utvrđivanja i deljenja pravde od strane gore spomenutih osoba. Dalje tematizuje centralne probleme međuljudskih sukoba, kao što su, npr., njihovo sprečavanje, postupanje s krivcima, mogućnost spremnosti za praštanjem "što se oprostiti može" i za "saosećanje i milosrđe a ne samo osvetnički bes".

Naravno da takva u suštini plemenita razmišljanja u jednoj još vrlo razdraženoj i svežim događajima i sećanjima bremenitoj atmosferi, mogu pre da deluju provokativno nego što je njihov autor očekivao.

Za opravdanost nagoveštene sumnje potrudio se bivši saborac S. Cerovića, Srđa Popović ("Vreme" broj 609), žestoko reagujući na čitav niz događaja i napomena delimično tretiranih i u članku za "Vreme" broj 608. Postavljajući pitanje zločina i S. Popović operiše jednostrano već tradicionalnim srpskim toponimima: Sarajevo, Srebrenica, Kosovo, Slobodan Milošević, Radovan Karadžić, Ratko Mladić, koje niko ne može da porekne ili čak opravda, što i S. Cerović ne čini.

Neslavni kraj kritika u "Vremenu" broj 609 čini škrabanje izvesnog Miroslava Višića, čije primitivno-agresivno baratanje pojmovima izricanje kolektivnih klevetanja i opomena Srbima, kao i isticanja svog nekakvog "ličnog morala", ne zaslužuje pažnju javnih medija. Redakcija "Vremena" bi trebalo da ovom "dalekovidom mudracu" ponudi prostor za pismeno izvinjenje zbog svoje neobuzdane drskosti.