Čini se da razni likovi Vase Pavkovića više nisu u najboljim odnosima. Tako, gnevni Vasa Pavković ide okolo, pljuje, vređa i kidiše jezikom ulice, dok jedan smerni Vasa Pavković grca od pozivanja na moral; kritičar Vasa Pavković gnuša se na samu pomisao o Vasi Pavkoviću promoteru knjiga Ljiljane Habjanović-Đurović, zaobilazeći ga u širokom luku; neki Vasa Pavković poistovećuje se s učiteljem koji vitla didaktičkom šibom, hvata đake u neznanju i izvlači im uši, dok manje obrazovani Vasa Pavković ne ume da navede ime čuvenog slikara sa korica knjige koju je uredio; vidoviti Vasa Pavković ne samo da "zna" da li je neko pročitao određenu knjigu pre pisanja teksta, već mu se prikazuje da knjiga nije otvorena ni nakon toga, a Vasa Pavković koji se oslanja na zemaljska čula, verovatno presreće čitaoce "Vremena", zapitkuje ih šta misle o pojedinim napisima, klasifikuje odgovore i plasira ih u rubrici "Pošta", čim se poziva na njihovo mišljenje; jedan Vasa Pavković traži određene uslove da bi mu neko odgovorio, drugi Vasa Pavković postavlja u sledećoj rečenici nove zahteve za istu stvar… Moglo bi se tako još dugo nabrajati, ali čemu? U sveopštem metežu likova i glasova, negde se izgubio Vasa Pavković, čovek s kojim je bilo moguće razgovarati čak i ako ne delite isto mišljenje.

No, ako bilo koje od tih lica može da ponudi jedan jedini argument u prilog tvrdnje da knjigu Ukop oca nisam pročitao pre pisanja članka "Pet lica traži pisca" – jer, to što o knjizi nije rečeno više od onoga što su bile potrebe tog teksta, a ne književne kritike, ne dokazuje tu optužbu – neka ga ne čuva samo za sebe. Rado bih ga i sam čuo, možda neki od Pavkovićevih likova zna bolje od vas samih šta radite u životu. Nadam se da bi tada i čitaoci oprostili zbog ovog mučnog dopisivanja. Nažalost, taj argument oni neće čuti jer ga nema, pa ih ja dalje neću zamarati, barem ne s ovakvim stvarima i u ovoj rubrici.