Statistika ljubavi prema EU (i uopšte Zapadu), koju prof. Vojin Dimitrijević navodi, dobro odslikava ono što je hteo da kaže o trenutnom intelektualnom i građanskom stavu u Srbiji, ali ne daje direktan odgovor na ono što je hteo da istakne. Ona, u stvari, objašnjava ono što je istorijska vertikala moderne srpske države, te nije pogodan primer za objašnjenje trenutne intelektualne apatije. Ali, u stvari, možda i jeste.

Prvo o iznetoj statistici. Ona prikazuje ono što je politička, i gotovo književna, konstanta kod nas. A prevodi se jednostavno sa "Rusija u srcu, a Zapad u džepu". Nije bilo više rusofilskih srpskih vlada od onih Baje Pašića, ali su njihova deca i oni sami svoje obrazovne i praktične poslove obavljali sa Bečom. Zato, kada postavljate anketna pitanja u Srbiji, nemojte pitati građane da li vole Zapad ili Rusiju. Nemojte ih pitati ni za iseljavanje. Dobićete već poznat odgovor, što je intelektualno i statističko nepoštenje.

Sada o ljubavi prema Rusiji, da ne bude zabune. Glavno pitanje je o kojoj se ljubavi radi: emocionalnoj ili tradicionalnoj roditeljskoj. Kada je reč o prvoj ljubavi, onda govorimo o našoj duhovnoj vezi sa duhovnim proizvodima ovog naroda. Kada je reč o tradicionalnoj ljubavi, onda govorimo o našoj slovenskoj, pravoslavnoj pa može i panslavističkoj vezi sa ovim narodom. Mešanje ovih dveju ljubavi je idealna podloga za političku, patriotsku i svaku drugu zloupotrebu. Zato, dok mi u referendumskom pitanju ne razgraničite ovaj pojam, nemojte me uopšte pitati za ljubav prema Rusiji.

A sada nešto o srpskoj vertikali. Ona je onakva kako jeste, i tu nema nemogućeg pitanja: Istok ili Zapad. Posle tri istorijska promašaja srpskog naroda, Zoran Đinđić je smatrao da je došlo vreme za samo jedan izbor – evropski zapadni put. Aleksandar Molnar (Sunce mita i dugačka senka Karla Šmita, Službeni glasnik, 2010) pokazao je da je ovakav put ispravan, ali da je izbor jednodimenzionalan. Jasno je iz napred iznetog da je izbor između "srca i džepa" raspolućivanje ljudskog bića, u Srbiji posebnog istorijskog značaja. A nismo rešili ni sumnjivo pitanje ljubavi.

Zato kada nam budu postavljali referendumsko pitanje o Evropskoj uniji, pitaće nas samo za džep. Ali ne zaboravimo da su emocije na drugoj strani ravnotežnog stanja. A ljudsko biće ne može da funkcioniše ni bez ljubavi ni bez novca. I jedno i drugo pitanje je egzistencijalno u Srbiji.