Veoma me je dirnuo esej g. Pančića o švapskoj kući.

Podsetio me je na (verovatno) generacijsko iskustvo o obaveznim prazničima i letnjim raspustima. Zamirisale su mi tako krofne sa crtom iz emajlirane vangle, rezanci sa orasima ili makom, krem oblande, neoprane kajsije direktno strpane u usta, bakine palačinke sa džemom od šipaka, kuvani kukuruzi ukradeni sa neke njive, žuta boranija sa pavlakom i krem za tortu polizan sa dna šerpe. Setila sam se prednjeg dvorišta sa ružama i gladiolama, i gugutkama na brezama, pušnice sa kobasicama, drugog dvorišta – kokošijeg carstva, dedine bašte i burića za rakiju, psa Senka obične rase, žutog mačora i komšijskog ogromnog zeca. Jedna Željka je imala kolekciju papirnih salveta, ja sam naučila da vozim dedin crni muški bicikli, i išli smo u kino Jadran. Bad Spenser i Terens Hil, Vinetu i Brus Li. Mali. Romi su sasvim prirodno živeli u Cigan-mali.

Muve su se alternativno davile u malim tanjirima punim šećerne vodice. Stara, ručna, krunilica za kukuruze služila je kao kormilo u zamišljenom prekookeanskom brodu. Pravili smo šator od ćebadi i želeli da u njemu spavamo. Pomagali smo u cepanju drva, skupljanju šljiva, okretanju lubenica i svemu i svačemu, samo da nas ne teraju na kupanje.

Švapsku kuću je moj deda ustupio komšijama kada je izgradio novu, našu kuću za sva vremena. Kada su komšije krenule da zidaju svoju novu kuću, pod stare, u dvorište naslagane krovne grede su se doselili ježevi. Moje detinjstvo i odrastanje vezano je za tu našu kuću, sa šarama srebrne boje nanesenim psihodeličnim valjkom po zidovima, sa retuširanim portretom dede i bake u spavaćoj sobi, sa sabranim delima druga Tita u regalu i valovitim zavesama kupljenim u Osiječkoj Nami.

Naša kuća za sva vremena više nije naša.

Naših dragih dugo već nema na ovom svetu.

Nije ni to baranjsko selo više naše.

Ja ne idem više na tu stranu.