Moj slučaj na Vezircu
"Kazan"; "Vreme" br. 829
E, tako i ja, isto. Samo na Vezircu, čuvenom brdu kraj Petrovaradina kod Novoga Sada, gde još čuveniji vojskovođa Eugen Savojski, onomad, na čelu hrišćanske evropske vojske sastavljene od Nemaca, Srba, Poljaka, Čeha, Slovaka i ostalih bratskih hrišćanskih naroda podanika Austrougarske carevine, pobedi Turke i velikog vezira i odbaci ih preko Save i Dunava. Pečem rakiju od grožđa, iz vinograda i na kazanu pokojnih roditelja, samo bez strica, ali uz dobre komšije, sve gledajući na Crkvu Snežne Gospe na Tekijama i na njoj krst i polumesec. Ima li razlike između Valjeva, Brankovine, Cera, Loznice, Šapca i Petrovaradina, Bukovca, Srema i Novog Sada? Nema! Istorija i sećanja su nam ista ili slična, a tek običaji i pečenje rakije! Pišem i sećam se divne rečenice Gordane Kujić u romanu Miris kiše na Balkanu, "Sećanja su jedino bogatstvo, koje ti niko nikad ne može oduzeti."