Dugo punjena Pandorina kutija Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture očigledno se prepunila i dovoljan je bio jedan povod – rušenje zvonika u manastiru Mileševi – da se njena sadržina izlije, sticajem okolnosti, na stranice nedeljnika "Vreme", kome treba zahvaliti na prostoru za javno izlaganje nekih stručnih stavova.

Bivši direktor Republičkog zavoda Marko Omčikus, koji je priču po novinama započeo, očigledno se preračunao pomislivši da je došao čas za njegovu ofanzivu i napad na način rada novog rukovodstva. Nije računao na to da će svojim javljanjem probuditi potisnuti revolt svojih kolega, a do prošle godine potčinjenih, kojima je, na sramotu struke, vladao bez trunke skrupula: kao dete, s one strane dobra i zla. Prevideo je da je za njegovog direktorovanja stvorena kritična masa stručnjaka koja o njegovom profesionalizmu, a time i načinu rukovođenja, misli, govori, pa evo sada i piše – sve najgore. Ali, i red je da svako snosi posledice svog delovanja.

Rekla bih u nekoliko reči nešto o argumentima mojih kolega koji su se oglasili u "Vremenu" (broj 746), štiteći zvonik podignut u XX veku u porti manastira Mileševa iz XIII veka. Njihovo tumačenje konzervatorskog pravila (starog decenijama) da se u hronološki višeslojnim celinama čuvaju svi istorijski slojevi – pogrešno je shvaćeno i čak pomalo komično. Sva promašenost njihovog stava najbolje se može razumeti ako se zamisli situacija u kojoj sledbenici ovih konzervatora koji život daju, al’ mileševski zvonik ne daju, za jedno sto godina počnu da vode sličnu polemiku boreći se, na primer, da se kiosci podignuti za Slobinog vakta ne sklone iz nekog gradskog jezgra koje je pod zaštitom, jer oni, zaboga, predstavljaju istorijski život urbane celine. Osoba obdarena maštom može da zamisli mnoštvo sličnih primera. Ono što u rezonovanju mojih kolega nedostaje jeste stručna procena da li pomenuti zvonik ima, "po sebi" i u odnosu na mesto na kome se nalazi, potrebne kvalitete koji bi ga preporučili za čuvanje, ili ne, što je rutinski i obavezan postupak koji se u jeziku zaštite spomenika naziva valorizacijom. Valorizacijom se, dakle, u krajnjem ishodu određuje da li će nešto uopšte biti zadržano i prezentovano, i koliko će biti istaknuto u okviru celine. Samo ste valorizaciju zaboravili, drage kolege.

Navela bih primer koji će lako pokazati da očuvanje svih istorijskih slojeva po svaku cenu nije pravi put u prezentovanju nekog hronološki višeslojnog spomenika. Nedavno je završena obnova katedarale Sv. Tripuna u Kotoru, čije je istraživanje i restauratorsko-konzervatorske radove obavila prof. Milka Čanak-Medić iz Beograda, pažljivo procenjujući vrednosti brojnih zatečenih slojeva i odlučujući se za njihovo čuvanje ili uklanjanje radi prezentacije onih vrednijih. Odluke su donošene na osnovu valorizacije pojedinih elemenata iz raznih epoha. Taj projekat je 2001. dobio međunarodno priznanje organizacije Evropa Nostra kao najbolje delo u pogledu istraživanja, restauracije i konzervacije spomenika kulture. Kao što su neki barokni slojevi u katedrali Svetog Tripuna u Kotoru uklonjeni radi prezentacije otkrivenih srednjovekovnih, i u manastiru Mileševa se ruši novi zvonik koji je bez arhitektonskih vrednosti i onemogućava sagledavanje crkve na način na koji je to bilo moguće tokom sedam prethodnih stoleća (od prve trećine XIII veka kada je crkva sagrađena do početka 20. kada je zvonik podignut). Dakle, argumenti koji govore u prilog rušenja zvonika u Mileševi isti su kao i oni upotrebljeni kada je prezentovana katedrala Svetog Tripuna u Kotoru. Ovaj poslednji projekat je, kao što je već rečeno, nagrađen visokim međunarodnim priznanjem.

Nadam se da je jasno da princip koji je pre neku godinu zadovoljio kriterijume jedne međunarodne organizacije kakva je Evropa Nostra može da zadovolji i kriterijume naših stručnjaka pri odlučivanju da li da se ukloni jedan arhitektonski beznačajan, nov objekat (1911), postavljen u središte srednjovekovnog manastira, jednog od jedva desetak sačuvanih vladarskih zadužbina iz XIII veka koje su poverene na čuvanje i brigu Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture, najvišoj instituciji te vrste u Srbiji. Žalosno je da odluke u toj instituciji donose stručnjaci koji su sebi dozvolili da im lojalnost bivšem direktoru zamagli svest o osnovnim principima struke. Još je gore ukoliko izneti stavovi nisu rezultat želje da se podrži kolega i prijatelj, već autentično profesionalno uverenje potpisnika.