Koja su osnovna neslaganja u polemici o odgovornosti koja se vodi u "Vremenu"? Reč je, čini mi se, u odgovorima koji se daju na sledeća pitanja:

1. Zašto su izbili kriza i rat na teritoriji bivše Jugoslavije? Odgovor na to pitanje je ponuđen stotinama knjiga, ogromnom broju izveštaja i dokumenata i bezbroju novinskih članaka. Dosada su ponuđena tri glavna uzročna objašnjenja: a) nacionalizam, b) sukob je u prirodi balkanskih naroda i njihovih kultura, c) kriza i rat u bivšoj Jugoslaviji samo su deo jednog veoma obimnog i dubokog procesa istorijske modernizacije istočnoevropskih društava (i ne samo njih), te procesa globalizacije i preraspodele odnosa moći u svetu. Svaka od tih osnovnih hipoteza ima svoje zastupnike i kod nas i u svetu. Pripadam onima koji smatraju da je pravi odgovor ovaj treći, to jest da su kriza i rat rezultat procesa političke, ekonomske, demografske, kulturne i mentalitetne modernizacije. U nju se u bivšoj Jugoslaviji ubrzano krenulo, posebno nakon Drugog svetskog rata, s veoma različitih ishodišnih stupnjeva istorijskog razvoja pojedinih delova i naroda. Zatim je zemlja kao celina ušla u političku krizu krajem šezdesetih godina, konstitucionalnu krizu sredinom sedamdesetih širokom decentralizacijom bez demokratizacije, te ekonomsku 1979. godine. Sredinom osamdesetih došlo je do smene generacija u politici, a krajem toga desetleća nove političke elite su svesno započele sukob oko preraspodele političke i ekonomske moći, unutarnjih obaveza i spoljnih dugova, kontrole nad ekonomskim resursima zemlje i ličnog ekonomskog interesa. Kada su iscrple druga sredstva, pribegle su ratu, oduvek najdelotvornijem sredstvu za preraspodelu moći. Ti procesi, dakle, nisu počeli ni juče, ni devedesete ni s Miloševićem, nego mnogo ranije, i zahtevaju ozbiljna, analitička objašnjenja.

Nacionalizam, kako onaj odozdo, iz naroda, tako i onaj odozgo, širen iz vrhova političke moći, bio je samo jedno od sredstava i modifikacionih činilaca u tome procesu, a ne njegov uzrok. Kada je pak reč o objašnjenjima koja sukob svode na nekakav poseban balkanski mentalitet, smatram da na njih nije vredno trošiti vreme.

2. Kakvu je ulogu igrala takozvana svetska zajednica? Naše političke elite su same pripremale sukob, ali je on snažno i neprekidno podstican spolja. Najmoćnije zemlje su se u procesu raspada Jugoslavije rukovodile svojim političkim, privrednim i vojnim interesima, a ljudska prava i pravdu su štitile samo kada je to odgovaralo njihovim interesima ili kada su bile prinuđene na to, baš kao što to čine i u odnosu prema drugim zemljama i u međusobnim odnosima. Uz to su išle i ne male količine neznanja, gluposti, povođenja za medijima, sitnih unutarpolitičkih interesa i tako dalje, ali ni to nije ništa što već nije viđeno.

3. Kakva je bila uloga običnog stanovništva? Obični građani su u ovom ratu, kao i u ratovima inače, bili uglavnom potrošna roba. Onaj ko tvrdi da svaki narod zaslužuje vlast koju ima i da je saučesnik u vlasti za koju je glasao pokazuje samo da ne zna ili neće da zna kako se odvija politički život, čak i u zemljama s najjačim demokratskim tradicijama. Prave krivce treba tražiti u političkim i privrednim elitama, onima koje imaju stvarnu moć u jednom društvu. Njihova krivica i odgovornost veće su čak i od krivice onih koji su im isporučivali ideološka i druga opravdanja i obezbeđivali propagandu. Obične građane ne treba optuživati, već ih valja obrazovati i prosvećivati, a to nije nešto što se može obaviti preko noći. Osim toga, pre bilo kakvog zahteva da se obični ljudi obračunaju s prošlošću, treba im obezbediti koliko-toliko pristojnu sadašnjost. Sve drugo proizvodi potpuno suprotan učinak.

4. Ko su žrtve, a ko zločinci? Dosada nije objavljen nikakav potpun i tačan pregled žrtava. Zauzvrat se operiše veoma paušalnim i krajnje različitim procenama. Potrebno je prebrojati i razvrstati po uobičajenim statističkim i pravnim merilima i žrtve i zločince, ne da bi se zaboravili ili izjednačili, već da bi se stvorila pouzdana sudska dokumentacija i sprečila sadašnja manipulacija brojevima, i unutar bivše Jugoslavije i van nje. Niti je to nemoguće, niti zahteva previše vremena. Osim toga, kada se govori o pokajanju, oproštaju i pomirenju, ne treba zaboraviti da kod nas zločinci i njihove žrtve danas žive uglavnom na različitim stranama državnih i administrativnih granica, te da zato nema trajnog raščišćavanja s prošlošću bez manje-više istovremenog pokretanja toga postupka u svim bivšim republikama.

5. Šta vodi kažnjavanju krivih i pomirenju među nevinima? Krivce treba goniti po pravnim merilima zato što su krivi, a ne zato što su ove ili one nacionalne pripadnosti. Moramo se jedanput naučiti da razlikujemo pravne postupke od istoriografskih objašnjenja, i objašnjenja pojedinih postupaka od njihovog opravdavanja. U tome poslu ne vidim smisaono mesto za političke činove kao što su javna izvinjenja, tim pre što se ona ne traže zbog žrtava, već zbog poena u međunarodnim sudskim sporovima oko podele imovine i naknade ratne štete, u stranačkom nadmetanju pred izbore, potrebama opravdanja spoljnog (ne)mešanja i sličnim, veoma običnim političkim i ekonomskim interesima. Postupci kao Brantovo klečanje u Varšavi jesu samo prazni simbolički činovi i dobra politička reklama – posle njegovog klečanja svi su bili oduševljeni, ali suđenja nacističkim zločincima nisu intenzivirana, nijedan Jevrejin nije dobio obeštećenje, ništa konkretno se nije dogodilo, nije vraćeno čak ni staro ime neke ulice, sve je ostalo na tom simboličkom činu.

6. Koji su interesi onih koji učestvuju u ovoj raspravi? I vlade i nevladine organizacije imaju svoje interese, od potpuno pristrasnih i sebičnih do potpuno nepristrasnih i nesebičnih. Ti su interesi analizirani u veoma obimnoj literaturi. Jedan deo naših nevladinih organizacija ne bi se, po meni, mogao svrstati ni u nepristrasne ni u neprofitne institucije. Od bivše vlasti smo očekivali da je kriminalna i sebična, od sadašnje vlasti očekujemo da bude koliko-toliko pristojna, ali od nevladinih organizacija očekujemo da su čiste i u moralnom i u finansijskom pogledu. Ako nisu – ili nam izgleda da nisu – smatram našim pravom da na to javno ukažemo kako one svojom pristrasnošću, sebičnošću ili finansijskim poslovanjem ne bi više štetile nego što doprinose razvoju civilnog društva.

7. Ko ima pravo da učestvuje u raspravama? Svi, jer je to građansko pravo na javnu reč, ali mislim da nije na svome mestu da oni koji su u najgorim godinama živeli u Parizu, Beču, Njujorku i na drugim stranama, sada nama, koji smo sve vreme bili ovde i činili ono što smo mogli, dele savete šta je trebalo ili nije trebalo da radimo. Bez obzira da li se sada vraćaju u zemlju zato što napolju nikome više nisu potrebni, što niko više neće da ih izdržava, što nisu uspeli da sami postignu nešto trajno ili možda samo zato što su se uželeli svoje zemlje, nije korektno da se sada predstavljaju kao jedini živi pravednici. Konačno, jedna stara poslovica kaže da nema mraka, ne bismo videli zvezde. Nebo nad Srbijom je počelo da se razdanjuje. Zato neko mora da stvara mrak kako bi i dalje ostao zvezda, odnosno štitio svoje političke i finansijske interese sve ih krijući iza lepih reči.