Sećam se jednog razgovora koji su vodili moji baba i deda, za drvenim stolom ispod stare jabuke u selu. Deda je pominjao neke drugove iz rata, logor u Nemačkoj i pušku na tavanu koju čuva da pokaže muškim unucima. Tada sam u dedu gledala kao u velikog heroja koji se borio za svoju otadžbinu i nije žalio da u toj borbi, da i svoj život. Na dedine priče iz rata kako su išli kroz dubok sneg i kroz mrkli mrak, moja je baba pojačavala utisak strahote i dodavala, a bogami hladno, kosti se lede, i u mraku se prst pred okom ne vidi. I tako dok se deda prisećao rata, a baba podupirala svojim dramskim efektima, ja sam još kao mala shvatila kako je priroda namenila muškarcima i ženama sasvim različite uloge u životu. Dok se deda borio u ratu, baba se borila da prehrani decu. Svako od njih imao je svoju tešku ulogu i oboje su ih uspešno završili.

A, danas su se zamenile sve moguće uloge, pa tako mladići izbegavaju vojsku, a devojke hrle da postanu milicionerke.

U salonima lepote ne može se doći na red od momaka koji su i taj kultni ženski kutak zaposeli i ne misle da ga napuštaju.

Ne mislim ja da je u vojsci spas, ali odslužite je momci, bar ćete imati o čemu da pričate pred devojkama.