Nakon par članaka uvaženog gospodina Cetinića (Frano Cetinić, mislim da nisam pogrešio) koje je "Vreme" objavilo, te knjige Vedrane Rudan i, nadam se, još nekih knjiga hrvatskih autora objavljenih u nas, osećam neodložnu potrebu da se konsultujem s našom i hrvatskom javnošću. Naime, da li je knjiga Uho, grlo, nož objavljena u originalu, na hrvatskom, ili je "prevedena" na srpski!? To su sada dva (svojski su se sa obe strane potrudili, neverovatnim metodama) zvanična jezika dve novonastale države, koliko uspevam biti u toku. Za mene je to bio i ostao jedan, jer pripadam generaciji kojoj je najomiljeniji profesor srpskohrvatskog bio Nenad Brixy. Jezik koji izuzetno volim i koristim u "punom" obimu i danas, mada otežano usled nedostatka sagovornika za njegov "hrvatski" deo. No, srećom, po svršetku (upotrebiću briljantnu Pančićevu kovanicu "epohe nadirućeg prostaka" i mog "fundusa hrvatskog" prisilno stavljenog u desetogodišnju hibernaciju (ko mi prebaci da sam mogao čitati hrvatski tisak, odgovoriću da jezik najlepše živi i evoluira u verbalnoj formi, bar za mene lično) uspeo sam steći dva nova sagovornika. Za one stare, od pre ’92, nažalost ne znam ni gde su ni šta su, bio sam suviše mlad za duga i jaka prijateljstva koja bi se održala uprkos svemu. Prvi je moj kolega po struci (obojica smo terapeuti thai tradicionalne masaže, ja jedini u SRJ, on među par u Zagrebu, ali geografski mi najbliži kolega), koga sam pronašao na internetu, obratio mu se e-mailom i od početnog snebivanja (iako lično nisam ni odgovoran ni kriv, tamni oblak nadvio se nad to prvo obraćanje nepoznatom "Hrvatu", no to je tema vaše aktuelne polemike) naša prepiska je postala redovna i srdačna. Drugog sagovornika dobio sam "uživo" u liku mlade Hrvatice, profesionalne žonglerke s vatrom, što je i moj hobi, s kojom sam imao nastup na ovogodišnjem EXIT-u ("i Srbija je svet", sećate se…?). Da ste samo videli reakcije omladine koja nam je nakon vatrenog šoua prilazila i na pitanje "Odakle ste?" dobijala odgovor Beograd-Zagreb (Zagreb-Beograd, ako ima neki cinik). Zatim sam između ostalih i sa njom i još sedam Hrvata i Hrvatica proveo deset dana na jednom festivalu u Bugarskoj, konačno u mogućnosti da s nekim pričam "hrvatski". (Posle su mi rekli da je bilo bolje da sam pričao srpski zbog onog starog reciprociteta da se Srbi pale na to kako pričaju Hrvatice i obratno.) Ja hrvatski naravno nisam zaboravio, ali me je izrazito kopkao današnji hrvatski žargon jer sam, što se toga tiče, bio u desetogodišnjoj magli. Pošto svi sad zajedno idemo u Evropu, da li će srpski dvadesetogodišnjak razumeti kada mu dvadesetogodišnja Hrvatica kaže "Moja su brija tulumi":

Ja stoga Vedranu čitam u originalu, no problem, ali šta ćemo s generacijama Srba (i Hrvata) od 1980. pa naovamo? Kad je Guyton (Medicinska knjiga Beograd-Zagreb) i dalje najbolja knjiga iz fiziologije, a nemali broj studenata ima znatne teškoće s "tlakom, stanicom, valom, jednadžbom" itd. Do te mere da taj udžbenik nisu u stanju ni da koriste već traže "preveden" (proverena informacija koja me je zapanjila). Najbolja ilustracija haosa koji je napravila politika jeste gaf sa poslednje Noći reklamoždera kada se na pojavu hrvatske reklame za vina salom prolomila salva zvižduka i negodovanja, da bi tri sekunde kasnije na pojavu kadra sa splitskim tinejdžerkama u kupaćim kostimima usledile ovacije.

Ta čudna ambivalencija kod srpske (i hrvatske, verujem) omladine od koje 90 odsto zapravo i ne zna kako je kod prvih "suseda" jer je to bio tabu, mislim da će potrajati dok ono pozitivno tokom godina ne prevagne. Brat mog prijatelja, šesnaestogodišnjak, vaspitan da mrzi Hrvate, na pitanje "Pa, dobro, koliko si ti Hrvata upoznao u životu?", odgovara sa već možete da pretpostavite kojim odgovorom. Sa druge strane, sedeći u Bugarskoj u kafeu s mladom Hrvaticom i jednim Izraelcem usred mog i njenog razgovora on postavlja pitanje Are you speaking the same language?, na šta bih ja kao iz topa odgovorio We do, ona odgovara sa similar. Možda zato što ima 22 godine.

Trenutno bivstvovanje i prožimanje balkanskih jezika prolazi kroz posve haotičnu fazu u kojoj se nameću mnoga pitanja. Da li je našoj i hrvatskoj generaciji mladih potreban srpsko-hrvatski-hrvatsko-srpski rečnik jer se to u školi više zasigurno neće učiti? Nije li on možda već objavljen? Da li ja u CV-u mogu da navedem da tečno govorim srpski, hrvatski, bošnjački i crnogorski jezik (čuo sam i za te tendencije)?