Iako sam pobornik demokratskog preobražaja Srbije i njenog integrisanja u Evropsku uniju, moram da reagujem na određene neutemeljene izjave ministra finansija i ekonomije Božidara Đelića, koje verovatno služe u dnevno-političke svrhe. Takve izjave daju i drugi zvaničnici, koji su manje kompetentni od ministra Đelića.

To se pre svega odnosi na isticanje statističkih podataka o prosečnim platama pre tri godine i sada (30 evra : 180 evra), pri čemu ministar priznaje da realna primanja "platežnika" nisu porasla šest puta, što znači da evro i pored fluktuirajućeg kursa u Srbiji devalvira! Osim kod kirije.

Šta se može zameriti takvoj izjavi? Prvo, što se zanemaruju ostale kategorije radno aktivnog stanovništva (poljoprivrednici). Drugo, što statistički prosek ne odražava pravo stanje stvari, jer prosečan rast plata proističe zbog (pored ostalog) većeg rasta natprosečnih od najnižih plata (a ipak se lekari bune). Ovo se odnosi i na penzije. Treće, prosečne plate se izračunavaju tako što se masa isplaćenih plata stavlja u odnos sa brojem zaposlenih, tako da prosečna plata raste zbog toga što se smanjuje broj zaposlenih (zbog privatizacije i stečajeva, što se ne kompenzira otvaranjem novih radnih mesta, naročito u privredi).

Otuda, potrošačka korpa, izražena u broju plata, nije merilo rasta životnog standarda. Dokaz za ovu tvrdnju je sledeći prost primer: ako se u jednoj porodici, domaćinstvu, smanjio broj zaposlenih (što je sada čest slučaj zbog tranzicije), smanjio se porodični budžet, iako je statistički povećana prosečna plata! Podatak da je pre tri godine za potrošačku korpu bilo potrebno više od dve prosečne plate, a sada samo jedna, nije dokaz da prosečan građanin koji živi u domaćinstvu "platežnika" (za ostale nema zvaničnih statističkih podataka) zaista sada ima bolje uslove života, jer se sve više povećava nezaposlenost. Zato se u proceni životnog standarda ne treba oslanjati na prosečne plate po statističkoj metodologiji, jer ona masu isplaćenih plata projektuje na broj zaposlenih, tako da su nezaposleni za statistiku "mrtvi", a u stvari su samo gladni, a neki možda i nisu ukoliko rade na "crno", ali bez perspektive.

Da bi statistički podaci o životnom standardu bili pouzdani, umesto prosečne plate, kao pokazatelj treba da bude podatak o ukupnim primanjima svih kategorija stanovništva po glavi stanovnika. Dok se ne ustanovi navedeni pokazatelj, treba više verovati pošteno sprovedenim anketama nego nepouzdanoj statistički izraženoj plati (prosečnoj), koja kao i u vreme bivšeg režima, sadašnjim vlastodršcima služi u propagandne svrhe, ali očigledno bez željenog efekta.

Zato i građani koji nemaju ni elementarno ekonomsko znanje, već samo zdrav razum, ne mogu da prihvate ubeđivanje zvaničnika, pa čak i kompetentnog g. Đelića, da u proseku (opet prosek!) toliko bolje žive nego pre tri godine.

Prošlo je vreme kada su radnici u Srbiji više primali nego što su zarađivali, a više trošili nego što su primali! Bar je to dobro, kad nam nije znatno bolje (ni u proseku).