Nisam preterani optimista da će predstojeći predsednički izbori uspeti i zbog toga nisam preterano nesrećan. Pitanje, koje se logično nameće, glasi: zašto?

Niko se od političara nije zapitao koji je uzrok pretpostavljene apstinencije birača. Ceneći retoriku kandidata stiče se utisak da se svi oni kandiduju da budu Miloševići, a da se pri tom niko od njih nije potrudio da širokim narodnim masama objasni da su ovlašćenja predsednika u Srbiji vrlo skučena i da niko od njih neće postati predsednik kakvi su to Širak ili Buš, ili, bože sačuvaj Milošević, iako bi to naši takmaci žarko želeli.

Niko od njih neće da shvati da njihovim pompeznim praznorečjem, pretnjama ovom ili onom samo plaše već dovoljno isprepadan narod. Lično ne mogu zamisliti situaciju da kandidat za predsednika u Francuskoj nastupa sa sloganom: Ako me izaberete "srušiću vladu". Da nam se to stvarno ne događa, bilo bi smešno.

Interesantna je pojava da se skoro niko od njih ne bori za duše birača sa iole suvislim programom, a da pri tom kaže kako i čime on taj program želi i može da ostvari. kandidatima je mnogo važnije da im podršku obezbedi, gle apsurda, konkurentska politička stranka, koja bi po logici stvari trebalo da ih u izbornoj trci osporava. U tom opštem dar-maru dobijemo situaciju da jedna politička stranka, koja je aktivan učesnik u vladi, podržava predsedničkog kandidata koji je sebi zacrtao da tu istu vladu sruši. Ne treba mnogo pameti da se razabere da tu nikom nije stalo do narodnog, već do ličnog interesa.

Da ceo taj cirkus nazvan "predsednički izbori" bude kompletan zdušno podstiču i izjave da je narod nezreo i ne shvata značaj svega toga. Da narod mora konačno postati odgovoran, da se uozbilji, i tako u nedogled i svaki dan. Šta bi sa onim da "narod nikada nije odgovoran, već samo pojedinci", "narod je uvek u pravu", ili je to važilo samo kada je narod rušio Miloševića? Dakle, političari u prve klupe, a narod u magareću. Dok je, zapravo, cela stvar upravo obrnuta.

Zar se niko od političara nije upitao da možda oni ne odgovaraju narodu? Da narod ima upravo tačno obrnutu sliku od one koju oni imaju o samim sebi. Pa zar ne vide da su se u očima "glasačkog tela" potrošili? Od međusobnih svađa, smicalica i podmetačina toliko im se naružilo političko lice da ih možda "biračko telo" više ne može ni pogledati. Narod je jedva preživeo jednog Miloševića, SPS, JUL i ostale, pa se s pravom plaši novog "kalifa", kakvi bi naši predsednički takmaci hteli da postanu. Izjave poput "mi smo državotvorna i ustavotvorna stranka", "ja ću ovo ili ono" podsećaju na podizanje spomenika samom sebi za života. A narodu je dosta spomenika i spomeničara. Ne zaboravite onu narodnu: Koga su zmije ujedale taj se i guštera plaši.

Napokon, ne treba smetnuti sa uma i mogućnost da narod tj. "glasačko telo" želi svim političkim "opcijama", a posebno pojedinim političarima, da pokaže gde im je stvarno mesto. Ta mala osveta sa mogućim dalekosežnim posledicama izražena u pravu, a ne obavezi, na glasanje Miloševića je došla glave. Samo ovog puta može biti obrnuto. Neizlazak može biti znak mirnog, ali ne manje žestokog protesta protiv mediokritetstva, neprincipjelnosti, svađa, podizanja spomenika za života, lične nesposobnosti prikrivane šupljim nacionalnim tiradama i šta sve ne. A možda narod i ne želi da ima predsednika, jer koja korist od njega. Svaki predsednik, kakvi bi naši sadašnji predsednički takmaci želeli da budu, Srbiji se olupao o glavu. Pa zar nije g. M. Milutinović pokazao da se može imati bilo kakav predsednik, pa čak da se bez njega i može, jer se narečeni gospodin u svoj posao baš preterano ne meša, tako da izgleda kao da ga nema.

Zato, gospodo kandidati i ostali političari, računajte s tim da vam se "glasačko telo" može revanširati svojom pasivnošću. Naime, narod je sasvim u redu i svestan je svoje odgovornosti, ali izgleda da s vama nešto ne valja. Zar ne?