Jutros sam krenula na posao i silazeći stepenicama sa sve đubretom u najlon kesi, sretnem komšiju sa trećeg i uz osmeh mu "nazvah" dobro jutro! To ne bi bilo ništa čudno da komšija sa drugog sprata, naslonjen na gelender, nije kroz zube procedio kako mogu da se javim jednom socijalisti-dačićevcu. Taman kada sam pomislila da ću mirno izaći iz zgrade, proviri treći komšija iz podruma i prekori me što slušam "onog" demokratu – Tadićevog.

Nekako stigoh do trafike po jutarnji obrok – cigarete, žvake i novine, ali komšija trgovac zameri mi što sam juče kupovala preko puta, kod onog Dinkićevog iz G17 plus. U međuvremenu stigao je taksi i ja sam krenula do mog radnog mesta, ali taksista videvši koje novine držim u ruci proglasi me za demokratu-tadićevca i stranog plaćenika i izdajnika. Došlo mi je bilo da mu ne platim kada stignemo do odredišta, ali sam se uzdržala i pokazala visok nivo tolerancije u ranim jutarnjim časovima. Pošto sam stigla malo ranije, odem do pekare u komšiluku po kifle i jogurt, kad kroz staklo naiđe kolega i drznu se na mene kako mogu da jedem hleb iz pekare radikalske-nikolićevske.

Dođoh nekako do svoje kancelarije noseći svoje stvari i uvrede što sam ih pokupila na putu od kuće do posla, kad ono koleginica gleda vesti na TV-u i opsova kako "onaj" mladi uvlakač bezočno laže, a kako i ne bi kada je taj deesesovac – Koštuničin pulen.

Taman smo ispunili putne naloge i čekamo vozača, a on dođe besan i izgrdi nas, kako nam je palo na pamet da se vozimo po falš putevima novosrbijanskim – Ilićevim. Dok smo čekali da se smire strasti, došao je student koji raznosi poštu, a kojeg ja uvek ponudim kafom i sokom. I taman kada sam mislila da će se stvari dovesti u normalu, kolega u prolazu reče kako sam suviše ljubazna prema LDP-u, tj. Čedićevcima. E, tu mi je stvarno pukao film i rekoh sebi: idi kući i ne izlazi dok ovo ne prođe, pa makar trajalo sto godina.