Povodom slučaja pacijenta N.V. u "Vremenu" je dr Milovančev, direktor Instituta za plućne bolesti iz Sremske Kamenice, izneo više neistina na koje moram da reagujem i "iz prve ruke" obavestim javnost šta se tačno desilo 9. decembra prošle godine.

U kasnim popodnevnim satima 9. decembra prošle godine telefonom me je nazvao dr Dejan Đurić, dežurni hirurg na Institutu za plućne bolesti. Rekao mi je da je na Institut za plućne bolesti donet pacijent sa povređenim grudnim košem i sumnjom na povredu srca i tražio je od mene da mu omogućim da on u našoj kardiohirurškoj sali, operiše pacijenta. Pitao sam ga na osnovu čega je postavio dijagnozu, na šta je on odgovorio – na osnovu ehokardiografskog nalaza kardiologa prof. Marka Kovača. Odgovorio sam da ne može on sam da operiše srce u našoj sali i da ću, pošto sam tek tada čuo za tog pacijenta, otići do prof. Kovača da čujem o čemu se radi i da ću ga nakon toga obavestiti o premeštaju pacijenta na naš Institut za kardiovaskularne bolesti. Odmah sam otišao u kabinet prof. Kovača, koji se upravo vratio sa pregleda pacijenta. Prof. Kovač mi je o prirodi povrede pružio odgovarajuće podatke (koji su iz razgovora sa dr Đurićem bili nepovezani), odnosno da se radi o povredi srca, nakon čega smo pozvali telefonom prof. Ninoslava Radovanovića i detaljno ga obavestili o slučaju. Dogovorili smo se o načinu najbezbednijeg premeštaja pacijenta u Institut za kardiovaskularne bolesti i operativnog zahvata u našoj kardiohirurškoj sali.

Ja sam odmah telefonom obavestio svoju dežurnu ekipu da otpočnu pripreme za hitnu hiruršku intervenciju povređenog pacijenta, a zatim sam nazvao dr Đurića i rekao mu da pacijent treba da se premesti u našu kardiohiruršku salu, na šta je on odgovorio da je pacijent već u njihovoj operacionoj sali i da oni već kreću sa operacijom. Ovo mi je zvučalo neobično, jer je po izjavi prof. Kovača pacijent još pre nekoliko minuta bio u intenzivnoj nezi, tako da sam se ipak popeo na IV sprat do Instituta za plućne bolesti, da vidim o čemu se radi. Tamo sam ustanovio da pacijent još leži u intenzivnoj nezi (tada sam i prvi put video povređenog dečaka), a dr Đurić čeka da se od kuće okupi njegova hirurška ekipa. Rekao sam mu da pacijenta treba premestiti u našu kardiohiruršku salu, gde je kompletna ekipa spremna odmah da operiše a da on, ako želi, može da nam asistira. On je to odbio, pravdajući se da je već pozvao svoju ekipu od kuće. Ja sam mu predočio da povreda može biti kompleksna, da eventualno zahteva stručnost i opremu za vantelesni krvotok koju oni nemaju u svojoj sali i da se upušta u nepotrebni rizik, ali je dr Đurić ostao pri svome.

Proteklo je sigurno više od jednog sata dragocenog vremena dok se njihova ekipa nije sakupila i počela operaciju. Ja sam sve vreme ostao u njihovoj sali i pomogao savetima da se operacija bezbedno okonča. Na moje insistiranje, naša dežurna instrumentarka je donela električnu testeru za otvaranje grudnog koša i pomogla oko njenog uključenja i funkcionisanja.

Lično smatram da su kolege sa Instituta za plućne bolesti, time što su se bez dovoljno iskustva i bez neophodne opreme upustili u operaciju srca, preuzeli nepotreban rizik, srećom bez fatalnih posledica po pacijenta.

Pitam se da li se možda radi o bolesnoj ambiciji i ko bi bio odgovoran da je povreda bila kompleksnija, a što se nije moglo znati pre otvaranja grudnog koša?

Umesto da se kao direktor pozabavi ovim pitanjem unutar svog kolektiva, dr Milovančev meni postavlja uvredljivo pitanje, upoređujući moje iskustvo hirurga specijaliste sa iskustvom njegovog lekara na prvoj godini specijalizacije!?

Ako bih hteo da budem "učtiv" kao dr Milovančev, morao bih da ga pitam da li je tačno ono što se priča tj., da on u celoj svojoj hirurškoj karijeri ima manje sati provedenih pored operacionog stola, nego ja za šest godina u kardiohirurgiji?