Stvari, piše u prošlom broju "Vremena" Dušan Pavlović, stoje otprilike ovako: deca iz nižih slojeva društva nemaju "radne navike" jer im roditelji ne "izgrađuju ukus kompatibilan sa zanimanjima za koje je neophodno više obrazovanje". Stoga deca iz nižih slojeva imaju manje šanse da uopšte studiraju, a ako studiraju, onda će teško ući na budžetska "besplatna" mesta. O ovome postoje oprečne studije – neke potvrđuju tezu da kućni budžet najviše utiče na obrazovanje dece, dok druge tvrde da je značajniji faktor obrazovanje roditelja. Ali uzmimo da je Pavlovićeva tvrdnja – uz veliki broj izuzetaka – tačna, dakle da iz boljestojećih porodica dolaze bolji učenici koji imaju veće šanse da studiraju o trošku države.

Oni finansijski manje obdareni ("manje sposobni da svoju sreću ostvare u tržišnim uslovima") u toj situaciji su osuđeni da "dva puta plaćaju školovanje – jednom za tuđu, drugi put za svoju decu". Prvi put kroz poreze od kojih država finansira budžetsko studiranje, drugi put plaćanjem paprenih školarina za vlastitu decu ("oko 1000 evra, na nekim fakultetima i više", recimo Arhitektonski je rekorder sa školarinom od preko 2000 evra). Takve Pavlović naziva "neto gubitnicima države blagostanja".

Ko su onda neto dobitnici? Pa "srednji i viši slojevi", razume se. A ko su ti srednji i viši slojevi čija deca, kako predlaže Pavlović, ne bi trebalo da studiraju o trošku države jer roditelji "imaju novca da plate školarine"? Pa svi oni, čitamo u zagradi, koji zarađuju "između minimalca i 2/3 prosečne zarade". I onda tu stanem, počeškam se po temenu i proverim da li lični stav Dušana Pavlovića čitam u "Vremenu" i da li se on odnosi na srpsko društvo, ili možda čitam "Cajt" pa je reč o nemačkom društvu? Ne, ipak je Srbija u pitanju.

A u toj Srbiji je prosečna plata 400 evra, pa su one dve trećine prosečne zarade (koje su prema Pavloviću granica nižeg i srednjeg sloja) ogromnih, nepotrošivih 270 evra. Radujte se svi koji imate toliko ili malo više, jer niste više puka gologuza sirotinja, nego ste unapređeni u srednju klasu. Sa dve plate od 270 evra (mada je sa nezaposlenošću od 30 odsto jednako verovatno da je jedan roditelj nezaposlen) vi svakako možete da plaćate studije svoje dece sami. Ta vi godišnje imate čitavih 6480 evra đuture, takoreći neto!

I sedne onda otac iz provincije za kuhinjski astal da računa, 1000 evra školarina, nije to mnogo, pa "univerzitetsko znanje je roba", još 200 evra za nastavni materijal, da se profesori ne ljute što dete nije kupilo originalnu knjigu nego ide po fotokopirnicama, pa mesečno 100 evra za sobicu u Beogradu (jer ko nije na budžetu u studentski dom ne može), još 150 evra da mi dete ima za paštetu i supu iz kesice (jer bez budžeta nema ni studentske menze), podvuče crtu, teško uzdahne i kaže: "Dobro da sam bar taj srednji sloj, kako li je onima iz nižeg!" Pa onda pita svog sina, uzdanicu i budućeg studenta: "A šta ti ono beše hoćeš da studiraš?" Na to će sin: "Arhitekturu, tata."

Tako se promišljanje Dušana Pavlovića o pravednijim školarinama pretvara u neoliberalno razdvajanje sirotinje na dva dela. I to nije sve. Pišući o idealu socijalne države, Pavlović je podmetnuo i argument koji tu ne sme da spada: to je fraza o znanju kao robi, koja treba da se skupo plati pa makar i u zemlji u kojoj diploma svršenom studentu najčešće služi da mu majka pusti suzu radosnicu. Samo što ozbiljne države blagostanja ne tretiraju znanje kao hleb ili golf dvojku, nego kao neotuđivo pravo svakog – besplatno. Razvrstavanje u kaste tu nema šta da traži.