Čini mi se da je isključivost najistrajnija osobina srpskog čoveka. Poražavajuće je što ta osobina ima više lica i što je možda i najopasnija onda kada je teško prepoznatljiva.

U godinama Miloševićeve tiranije užasavale su me ograničenost i isključivost srpskog radikalizma, a poslednjih godina me plaše i razočaravaju ograničenost i isključivost srpskog demokratizma. Plašim se da će se ispostaviti da su srpski radikalizam i demokratizam u stvari dve strane iste medalje. Ova bojazan nije prisutna samo zbog naše političke scene već i zbog naše medijske scene.

U prošlom broju časopisa "Vreme", gospodin Teofil Pančić se pita da li smo sada, kada je Olja Bećković u "Utisku nedelje" "otkrila" Srbiji M.P. Thomsona, srećniji ili pametniji. Naravno da nismo ni srećniji ni pametniji, ali informisaniji jesmo.

Informacija je jedna od osnovnih funkcija novinarstva. Zadatak novinara nije da prosuđuje da li je informacija poželjna, podobna za javnost, već da li je istinita. Novinar ne bi trebalo da uskraćuje informaciju "milionskom auditorijumu" zbog toga što smatra da će narod ili deo naroda iz te informacije izvući pogrešne zaključke. Miloševićevi mediji su dovoljno dugo vređali inteligenciju građana, nije potrebno da se taj trend i dalje nastavlja. Novinar koji razmišlja o poželjnosti i podobnosti informacije ne bi trebalo da se bavi novinarstvom, već cenzurom. Autocenzura je oduvek bila najgori oblik cenzure. Vreme je da se svi oslobodimo bremena komunističkog vaspitanja i da se okanemo takvog razmišljanja.

Naime, za duševno zdravlje čoveka najbitnije je realno poimanje sveta. Za realno poimanje sveta bitna je širina uma, a to, između ostalog, podrazumeva i znanje i informisanost, što izuzima isključivost svakog oblika.

Nije poenta da čovek (narod) doživi pročišćenje tako što će samo shvatiti da je loš, već da shvati da dobro i zlo postoje u svakom čoveku i da svako sa svojim zlom mora da se izbori. Treba znati i dobro i loše i o nama samima i o drugima. Svesnost da negativaca ima svuda pozitivna je svesnost, jer je realna.

Na kraju, ja sam ipak jedan strpljivi optimista koji veruje da će se svi oni koji pretenduju da narod "prosvetle" sopstvenim tumačenjem pojmova demokratija, tolerancija… vremenom bolje snalaziti sa pravim značenjem ovih pojmova i da njihove stavove više neće određivati trenutni društveni trendovi, već da će naći jedan univerzalni princip umerenosti koji će te stavove oblikovati.

Gospodin Teofil Pančić je relativno mlad čovek, koji se na svoj način trudi da prevaziđe loše, što je pozitivno, ali mi se čini da, kao tipičan srpski čovek, greši u izboru metode i suštine.

Završavam ovo pismo u nadi da će biti shvaćeno dobronamerno i u veri da će i srpski čovek jednoga dana naučiti da sredina (kao osrednjost) može imati i pozitivnu konotaciju (kao npr. zlatna sredina).