Pročitao sam opširne "intimne fragmente jedne karijere" o Božidaru Đeliću koje je napisao Dimitrije Boarov.

Interesovala me je Đelićeva karijera, jer sam, iako školovan u rodnom Beogradu, celokupnu profesionalnu karijeru proveo u Francuskoj, gde živim evo već 44 godine.

Iako se duboko ne slažem sa mnogim Đelićevim mišljenjima, ne bih sada želeo da polemišem o tome.

Ipak, dve njegove rečenice su me naročito pogodile, odnosno uvredile, jer su neistinite i uvredljive za sve nas van zemlje.

Prva je "Znate, tada su Srbi u Parizu bili ili šnajderi, ili fudbaleri, ili gangsteri".

Da podsetim i Đelića i čitaoce "Vremena" da je "tada" u Parizu živelo i radilo oko hiljadu naših diplomiranih arhitekata, nekoliko stotina inženjera, tehničara, slikara, umetnika, i drugih visokoškolovanih osoba koje su svoje znanje i diplome stekli u Jugoslaviji, a svojim predanim radom pored uspeha u službi, stekli ugled i poštovanje u stručnim krugovima Francuske, jer su ogromno doprineli izgradnji današnje moderne Francuske. A desetine hiljada naših većinom kvalifikovanih radnika svih struka, uključivši i "šnajdere", ostavlja i ostavilo je svojim radom i časnim životom neizbrisivi trag u francuskom društvu. Tih godina u Francuskoj je bilo i na hiljade bivših kraljevskih oficira i političkih izbeglica koji su isto tako pošteno radili i živeli.

Nekoliko desetina "fudbalera i gangstera" koje Đelić pominje nisam sretao, mada su, u tadašnjem jednopartijskom tužnom dobu, oni koji su gravitirali oko jugoslovenske ambasade i štampa svašta pričali i pisali o "emigrantskom podzemlju", retko pominjući naše školovane ljude u inostranstvu, političku emigraciju i radnike koji su tu dolazili trbuhom za kruhom.

Druga Đelićeva rečenica je "No da li smo mi u Srbiji ikada imali jednu stabilizovanu preduzetničku elitu."

Da li se Đelić obavestio o predratnom Beogradu, o preduzetnicima, o zadužbinama o tom dobu čije zgrade još uvek ponosno ukrašavaju Beograd, o sudbinama hiljada ljudi koji izgradiše Srbiju i njenu tadašnju industriju? O toj "preduzetničkoj eliti" čiju je imovinu "destabilizovala" tj. otela komunistička vlast 1945, ali bez čijih poštovanja dostojnih života i pregalačkog rada Beograd ne bi postao jedna od uglednih prestonica Balkana.

Izgleda da je ipak komunistička "indoktrinacija" Đelićevog dede ostavila dublje tragove u Đelićevoj psihi, bar što se tiče poznavanja istorije nekadašnje pretkomunističke i komunističke Srbije.

Kao mlad čovek na ovako uglednom položaju, trebalo bi da se Božidar Đelić i o toj našoj prošlosti tačnije obavesti.

Nikad nije kasno.