Zaprepašćen sam neistinama i klevetama koje je na moj račun, kao nesuđenog člana Komisije za otkup knjiga, izgovorio Gojko Tešić.

Nema nikakve zavere u kojoj, po G. T., učestvuje "neobičan i sitan soj klevetnika, anonimnih piskarala", "ohrabren najordinarnijim izmišljotinama g. Filipa Davida". Ne znam o kojim mojim izmišljotinama je reč jer do sada u javnoj polemici nisam učestvovao, niti mi je to bila namera. Ali upravo G. T. iznosi najordinarnije izmišljotine na koje sam obavezan da odgovorim. Jedini pravi problem koji u ovom slučaju postoji jeste način na koji se otkupljuju knjige. U dotičnu komisiju predložen sam, kako sam kasnije saznao, zato što sam i prethodne godine bio žestoki kritičar ovakvog načina otkupa knjiga koji je, kada se sve svede, proizvoljan, haotičan i donosi više štete nego koristi. Da se razumemo: otkup je veoma važan, kako za izdavače tako i za biblioteke, i taj vid pomaganja izdavačima i bibliotekama u potpunosti podržavam, ali ne i način na koji se obavlja.

Došao sam na prvi sastanak nove komisije za čijeg sam člana i ja bio predložen verujući da se nešto u njenom radu menja, ali da ću i sam moći da doprinesem bitnim promenama. Na prvom sastanku sam, međutim, shvatio da se radi po starom, da je pred članove komisije postavljen nemoguć zahtev da u jednom kratkom roku (od nekoliko nedelja) odluče koje naslove od preko 1000 ponuđenih treba otkupiti. Na prvom sastanku razgovaralo se kako taj posao obaviti, prevashodno o nekim tehničkim detaljima i već tada sam saopštio svoje principijelne primedbe. Na sledeći sastanak došao sam samo da bih doneo svoju pismenu ostavku u kojoj sam obrazložio razloge za nju, koji se svode na tri: nedostatak bilo kakvih pouzdanijih kriterijuma u otkupu, nemogućnost da se u datom kratkom roku upoznam sa sadržajem i kvalitetom većine predloženih knjiga, posebno domaćih autora, i treće, naknadno saznanje da je jednu knjigu za otkup ponudio i Forum pisaca čiji sam član, a ne urednik, ali to je po mome uverenju ipak predstavljalo neku vrstu "sukoba interesa". Potpuna i zlonamerna laž Gojka Tešića sastoji se u tome da se već na prvom sastanku odlučivalo koje će se knjige predložiti za otkup i da sam i ja u tome učestvovao, a druga takođe velika i zlonamerna laž jeste da sam za svoje neučešće u komisiji primio honorar.

Problem je, dakle, u Gojku Tešiću, a ne u meni. Izašao sam iz komisije u nadi da će moje istupanje biti i neka vrsta opomene da se neke stvari u ovome važnom poslu moraju obaviti valjano, ne prozivajući nijednog člana komisije, niti ulazeći u ličnu polemiku jer je to problem koji mora rešiti Ministarstvo kulture u dogovoru s izdavačima i bibliotekama. Gojko Tešić na besprimeran i, rekao bih, podao način zamenjuje teze i sve prebacuje na lični plan tražeći krivce na pogrešnoj strani, a ne tamo gde zaista jesu: u jednom loše postavljenom i loše organizovanom važnom poslu, u čijem je sumnjivom ishodu i sam imao velikog i značajnog udela.