Tekst "Ko je sakrio telegram", objavljen u prošlom broju vašeg nedeljnika, pod nadnaslovom "Kabinetske priče", mogao bi da izazove neke sasvim nepotrebne nedoumice.

Stvari uopšte nisu tako komplikovane kako na prvi pogled može da se učini. Predsednik SAD Džordž Buš uputio je dva gotovo istovetna pisma zahvalnosti predsedniku SRJ Vojislavu Koštunici i predsedniku Vlade Republike Srbije Zoranu Đinđiću, za doprinos u borbi protiv terorizma. Razlika između tih dvaju pisama ogleda se u onom delu poruke republičkom premijeru u kome mu američki predsednik zahvaljuje na trudu oko izvoza vinčanskog radioaktivnog materijala.

Kabinet predsednika Vlade Republike Srbije je tekst pisma odmah po prijemu objavio. Kabinet predsednika SRJ nije izdao saopštenje, već je zatražio da to ovog puta, iznimno, učini SMIP, smatrajući da bi, s obzirom na predizbornu kampanju Vojislava Koštunice, to bilo neutralno rešenje. Inače, mada pretpostavljam da je reč samo o nezgrapnoj formulaciji iz vašeg teksta, nije SMIP taj koji preporučuje kabinetu saveznog predsednika da nešto, kako se ovde navodi, obelodani.

U svakom slučaju, ne znam da li to "znači da su zaposleni u predsednikovom kabinetu odveć fini i skromni da bi se hvalisali kako je Buš pisao njihovom predsedničkom kandidatu". Znam da se trudimo da se držimo nekog građanskog reda.

Ne razumem višak ironije u tekstu koleginice Biljane Vasić. Šta znači "njihov predsednički kandidat"? Čemu besmislice oko prevođenja pisma? O kakvom je "ažuriranju informacije" reč? I ko je, uopšte, napao medije? Konačno, šta se htelo reći tvrdnjom da "sedam časova prednosti Đinđića može svakako da proizvede zbrku u glavi ponekog birača" ako ne da republički premijer učestvuje na izborima za predsednika Srbije? I o kakvoj se tu prednosti, pobogu, radi?