Mogu li čitaoci "Vremena" da zamisle da, recimo, Teofil Pančić napiše prikaz knjige koju nije ni pročitao? Naravno da ne. Umetnik iz Beograda Srđan Ćešić je, međutim, u ličnom stavu "Kako videti treći metak" u prošlom broju uglednog i tiražnog "Vremena" učinio upravo to. Napisao je prikaz knjige a da knjigu koju prikazuje nije ni pročitao.

Otuda Ćešićev tekst – inače, razrada njegovog elokventnog, pismenog i argumentima nabijenog tvita "Ako pričamo o dokazima da ste lažljiva govna krenuo bi od onog da ste videli metak. Tek posle da smrdite kroz Kurir." – ne bi ni bio vredan komentara ili odgovora da nije ugleda i spomenutog tiraža "Vremena". Tim pre što i sam Ćešić kao, valjda, krunski argument protiv naše knjige Treći metak. Politička pozadina ubistva Zorana Đinđića ne koristi nešto što je u našoj knjizi napisano, već protiv nas poteže naslov teksta iz "Kurira" koji čak i ne govori o našoj knjizi već o televizijskoj emisiji u kojoj smo gostovali. Iz čega pak samo može da se izvuče zaključak da Ćešić čita "Kurir", ne i da smo mi "lažljiva govna" i "učesnici zavera nedorasli poslu".

Ali, ako posle čitanja Ćešićevog teksta i možemo da budemo sigurni da on čita "Kurir" – ili makar samo naslove – kako možemo da budemo sigurni da, ipak, nije pročitao i našu knjigu?

Zapravo, sasvim lako. Da je knjigu pročitao, znao bi da se nekakav ledeni metak i slične budalaštine za koje nas optužuje ni rečju ne spominju u našoj knjizi. Znao bi i da je notorna neistina da "iskazi ostalih telohranitelja ničim nisu odavali kasniju monolitnu priču o trećem metku koji su svi čuli, a sada možda i videli", zato što bi, da je našu knjigu makar i prelistao, u njoj video i faksimil policijske službene beleške od 12. marta 2003. godine, dakle od samog dana atentata, koja sadrži i jasna svedočenja o tri ispaljena metka, iz čega sledi neumitan zaključak da je obična neistina Ćešićeva tvrdnja da su pripadnici obezbeđenja "po nekoliko puta menjali iskaze"; uostalom, da su iskaze menjali, sud bi ih sa tim promenama suočio kao što je suočio druge koji su svoje iskaze menjali, a to nije učinio ni sa jednim od pripadnika obezbeđenja pokojnog premijera koji su govorili o tri ispaljena metka 12. marta 2003. godine. Znao bi Ćešić i da postoji i niz drugih dokaza, osim ovih svedočenja, da su u atentatu ispaljena tri a ne samo dva metka. Znao bi Ćešić, da je pročitao našu knjigu pre nego što je napisao njen prikaz, i da je Dejan Milenković Bagzi posle pokušaja atentata kod "Limesa" (današnje "Beogradske arene") iz zatvora neobično lagano izašao zato što je policija – ista ona policija koja će nedugo potom sprovesti istragu ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića – sakrila da je, u vezi sa pripremama tog atentata na auto-putu, kao Milenkovićevog saučesnika identifikovala i Miladina Suvajdžića Đuru Mutavog koji će potom, gle čuda, baš kao i Milenković Bagzi, postati svedok saradnik izgradnje zvanične istine o ubistvu premijera Srbije. Znao bi autor prikaza naše knjige, da je knjigu pročitao, i da priča o foto-robotu nepoznatog učesnika u atentatu ni izdaleka nije tako banalna kako je on predstavlja; znao bi, jer navodimo prepisku srpske i hrvatske policije preko Interpola, i da je istraga identiteta osobe po kojoj je sačinjen foto-robot vodila i prema Hrvatskoj i prema ovdašnjim službama bezbednosti, i da je prekinuta kada je počela da daje prve ozbiljne rezultate, i da je potom policija – preokretom koji smo demaskirali i potkrepili fotografijama – pažnju sa crteža (foto-robota) koji je neplanirano izašao u javnost, preusmerila na fotografiju čoveka za koga je znala da sa atentatom nema nikakve veze…

I tako dalje, da ne nabrajamo sve što je netačno u Ćešićevom tekstu "Kako videti treći metak" jer bismo, praktično, morali da citiramo čitav taj tekst. Nego, ukratko: da je Srđan Ćešić pročitao našu knjigu, znao bi da je knjiga zasnovana na sudskim spisima i transkriptima suđenja za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića, dakle, na činjenicama koje su – i to je ključna reč – proverljive. Znao bi i da nikoga nismo unapred osudili niti abolirali – pa ni Milorada Ulemeka Legiju i Zemunski klan, o čijem učešću u zaveri takođe pišemo – već smo, naprotiv, išli onim prirodnim redosledom koji može da naloži samo iskrena želja da se sazna istina: poređali smo činjenice, činjenice čija se verodostojnost uz to lako može proveriti, na osnovu tih činjenica izveli smo zaključke, pri čemu je onaj najvažniji, i najteži, da zvanična istina istini ne odgovara i tek smo na osnovu tog zaključka ukazali na one koji su – po prirodi svog posla i angažovanja – za to bili odgovorni.

I to bi znao Srđan Ćešić – uzgred, javnosti poznat i kao kum Čedomira Jovanovića – da je našu knjigu pročitao pre nego što je napisao njen prikaz, osim ako nije sasvim intelektualno nepošten pa da nam pripisuje ono što zna da nismo napisali, a da pritom prećutkuje ono što zna da napisali jesmo.

Uostalom, pročitaju li našu knjigu, čitaoci "Vremena" i sami će se lako uveriti ko je u pravu, a ko ih obmanjuje. Pozivamo i Srđana Ćešića da pročita našu knjigu pa da onda, ako poželi, nastavimo polemiku činjenicama i argumentima umesto neutemeljenim optužbama, jer takvom vrstom optužbi i polemike ne želimo dalje da se bavimo.

A za kraj, jedno pitanje koje ima sasvim očigledan odgovor, ali ga svejedno treba postaviti: ima li ikoga, izuzimajući porodicu pokojnog premijera, ko ima neupitnije pravo na istinu o 12. martu 2003. godine od onoga koji je i sam tog dana teško ranjen, i to ranjen dok je pokušavao da svojim telom zaštiti premijera Srbije Zorana Đinđića? Ima li Srđan Ćešić, umetnik iz Beograda, to preče pravo?