Poštovana gospodo zaštitnici, branitelji-branioci, zastupnici… srpskog jezika, okanite se borbe protiv tuđica. I najezde stranih reči. Da, neke od njih su "u opticaju" bez pokrića. Ništa strašno, kako su se pojavile, tako će i nestati. Neke će se, pak, odomaćiti i – postati "tuđice". Protiv kojih se, ne, nikako!, ne treba boriti. Da tako, sve boreć’ se, ne bismo ostali i bez nobelovca. "Travnička hm…hm…hm", "Prokleta hm…hm…hm", "Na Drini hm…hm…hm".

Emisija koja me je ponukala da vam se obratim beše, naravno, prekidana reklamama. A u jednoj od njih izvesna gospođa vadi iz mašine posudu sa koje se, eto, nije skinula fleka. (Ako za posuđe možemo reći da je uflekano.) I, šta sad? Gospođa uzima četku SA kojom će morati da opere posudu. Gospođa ne zna padeže, a ne zna ni da se takvom četkom pere WC, za sudove je malko nezgrapna, mislim, neprikladna. (Srdačan pozdrav gospođi Nadeždi Milenković. Ne pada mi na pamet da se mešam u posao koji ona tako sjajno obavlja.)

Da li vi, gospodo zaštitnici… srpskog jezika znate da će vam većina ljudi u ovoj zemlji reći "nazovi me večeras, biću kući"?

Ne preti nama opasnost od tuđica. Ni našem jeziku. Ni našoj muzici. Stoga – manite ih se. Opasnost je zapretena u našoj posvemašnjoj nepismenosti (kako jezičkoj tako i muzičkoj). A vas bi, gospodo, zadatak bio – da se nekako protiv te nepismenosti izborite. Teži slučaj, znam, ali… – prava stvar.