Obama u nama
"Nada i očekivanja"; VREME 942
Mamuran sam, a ipak ustajem.
Jeste predsednik, i nisam sanjao. Jeste pogrešio zakletvu i ponavljali smo je. Nije iz inata ništa hteo da nauči napamet. Jeste pobedio sve sam i jeste moja generacija. Dovoljno da ne razmišljam, a ipak?
Voleo bih da nije kasnio devet godina i da je XXI vek zaista ušao u pravom momentu. Možda i mora planeta Zemlja da luta nebitnih devet godina da bi u narednih 991 našla svoj put.
Nije daleko osećanje da su nam ti Amerikanci, kamuflirani Jevreji, poturili priliku da potrošimo rasni, verski i nacionalni patriotizam i da glasamo nekog "lika" koji ima manje šanse od moje babe "Emine" da ozbiljno dobije podršku većine da pobedi na ovim izborima.
A onda šta?
Malo ravnopravnosti i crna rasa dokazuje superiornost.
Posle sporta prihvata odgovornost i u životu. Pobeđuje rasizam i nacionalizam, pobeđuje sve.
Da ne bude zablude, ovo pričam samo da neko zabeleži. Ništa i niko i nigde više nije isti.
Odavno sam iskompleksiran. Mislio sam opravdano.
Moram nekoliko puta da budem bolji od nekog Zorana zato što se ne zovem Milan. I onda O(bam)a. Svi mogu da pobede.
Dok se odvijala inauguracija, ja sam jecao, a ćera me je čula, videla i pitala: "Baba, jesi li ti normalan?" Teško mi je bilo, nikad nisam jecao pred ćerama, ali sam posle par sati ukapirao da će to za njih biti najupečatljivija slika o meni dok sam bio živ.
Dragi moji Tuđmanovci, Slobovci i Alijevci, crnac je predsednik Amerike.
Bog mu pomogao!
Jesam, plakao sam, jecao sam. I dok je pastor govorio, a tek kad je Obama rekao "Yes we can". Hajde prijatelji za spas primata na planeti Zemlji. We save us.