List ste koji izrazito poštujem i veoma rado čitam i baš iz tog razloga osetila sam potrebu da vam ukažem na propust u rubrici "Međuvreme" u broju 750. Naime, pod naslovom "Hit" dajete kratak tekst o pesmi Beach Boysa Kokomo, u kreativnoj interpretaciji norveških snaga na Kosovu. Moram priznati da sam, otkako sam čula samu pesmicu, sa velikim interesovanjem očekivala reakcije domaćih medija, ali, dok od ostalih nisam bolje ni očekivala, neprijatno me je iznenadio komentar "Vremena", i to baš svojim neodudaranjem od opšteg stava. Prvo, cela pesma uopšte ne govori o "teškom položaju vojnika koji su daleko od domovine", kao što se to u članku navodi, već je u celosti veselo ironična i prilično oštra kritika NATO-a ("Ruanda, vas smo sjebali, šteta što nismo mogli da vam pomognemo, pa sad dođosmo na Kosovo, prvo ćemo ih razvaliti pa da vidimo kako ide, a posle ne znamo. Sa srećom, Kosovo.") Dobro, priznajem da "South Park" stil društvene kritike ne odgovara svakome, te je moguće dotični oblik revolta nazvati neukusnim, ali ono što je važno a što izgleda nijedan novinar u Srbiji nije uspeo da primeti jeste da ova pesma nedvosmisleno napada baš organizacije kojima ovi momci pripadaju, a ne nas. Jer, kao što prvo pažljivo slušanje otkriva (a pretraga interneta u trajanju od oko tri minuta višestruko potvrđuje), "sporni" deo teksta ne kaže "Miloše Obiliću", već "Miloševiću, ti bedni kučkin sine", samo što većina stranaca ima tendenciju da prezime milog nam ekspredsednika izgovara kao "Milosovic" (ovo sam, pošto radim sa strancima, i ranije često primećivala), a i morali su malo da ga razvuku kako bi im se urimovao u pesmicu. Naravno, nije teško pogrešno razumeti reči pesme, osobito pošto je u pitanju pokušaj stranaca da izgovore nepoznato im srpsko prezime, ali ono što je neoprostivo, po mom mišljenju, jeste to da nikome nije palo na pamet da taj tekst proveri (kao što već napomenuh, to se lako moglo učiniti sa nekoliko klikova mišem), a možda je još strašnije ono što se može pročitati kao uzrok tog propusta da smo mi svi listom spremni da poverujemo kako će grupa norveških dečaka ne samo znati ko je naš vajni Miloš Obilić (sve su šanse, naravno, da u životu za njega nisu čuli), nego će još i zlu pesmu protiv njega spevati. Ova vrsta pogrešnog čitanja dolazi iz jednog zastrašujuće uvreženog stava (protiv koga je i "Vreme", sećam se, često pisalo) da smo mi Srbi strašno važni i ceo svet nema pametnijeg posla no da gleda kako da nama nekako napakosti.