Verovatno bi ovom članku više pristajao naslov "Kako su homoseksualci postali politički faktor" jer je nasilje bar u posrednom smislu te reči posledica političkog delovanja jednog broja njih. U najmanju ruku je čudno kako se borba za jednakost pretvorila u bitan faktor političke destabilizacije čitavog društva. U osnovi borbe za prava gej populacije je krilatica "da niko ne treba da se stidi zbog toga što je drugačiji", sa čim bi svaki razuman, ali i pošten čovek trebalo da se složi. Međutim, ako niko nema pravo da se stidi što je drugačiji, zašto bi onda trebalo da se ponosi zbog toga sto je drugačiji? Zamislite paradu heteroseksualaca sa istom krilaticom i verovatno ćete dobiti veseli skup sličan onom koji je organizovao Žarko Gavrilović. Suština je jednostavna: ako je čovek ponosan na svoju posebnost, onda je ponosan kao individua ne omalovažavajući milione drugih individua zbog toga što svaka od tih jedinki ima verovatno bar milion različitih životnih izbora.

Sa druge strane, postoje samo dve grupe seksualno opredeljenih: to su hetero i homo seksualci. Njihov izbor je takođe dvojak: biti sa pripadnikom suprotnog ili istog pola. Onog momenta kada jedna grupa naglasi da je ponosna na svoje opredeljenje, automatski sugeriše da je ponosna na to sto nije kao ova druga. Takav ponos zapravo implicira prkos koji poprima masovnu formu u slučaju parade. Zato je ova parada štetna za sve građane Srbije, a najštetnija upravo za gej populaciju, koja ne samo da time ne ostvaruje svoja prava nego ih i višestruko ugrožava jer posle svake od ovih parada, protiv gej populacije počinje da se okreće i onaj deo građana koji do tada nije imao ništa protiv nje. Parada ponosa je tako definitivno parada političke destabilizacije zemlje i okrenuta je protiv svih njenih građana.