Najiskrenije se izvinjavam Srđi Popoviću, mom bivšem principalu i učitelju, čiji sam bio i ostao istomišljenik po mnogim pitanjima, uključiv i neka pitanja o kojima se vodila ova polemika, ako sam pogrešno razumeo ono što je napisao o Komisiji za istinu i pomirenje. Verovatno je da nisam bio baš dobar učenik ako sam sebi dopustio takvu grešku. Zaista mi nije bila namera da napravim zamenu teza, da mu pripišem nešto što nije rekao, pa da posle tobož polemišem sa tim. Molim g. Popovića i druge učesnike ove polemike da primete da sam u svom tekstu na početku sporne rečenice rekao da "možda grešim" i da "mislim da znam" zašto Srđa Popović i drugi spomenuti neistinito predstavljaju rad Komisije i drugo zbog čega mi g. Popović postavlja pitanje.

Pokušaću sada da odgovorim gde sam pročitao to što me g. Popović pita.

"Neistinito predstavljanje rada Komisije" kod g. Popovića sam pročitao u sledećim rečenicama iz njegovog priloga: Dragoljub Žarković je zamerio Helsinškom odboru i gospođi Biserko da pominjanjem nacionalnosti žrtava i učinilaca zločina navodno optužuju "sve nas". To je mišljenje koje deli Stojan Cerović, a to je "teorija" i Koštuničine Komisije za istinu, čiji portparol prof. Mirjana Vasović takođe smatra da "nije dozvoljeno nikakvo razvrstavanje zločina (žrtava i zločinaca) po etničkoj pripadnosti…" Komisija nije nikada usvojila takvu "teoriju". Takođe, izvestilac Komisije prof. Mirjana Vasović je u više navrata istupala u javnosti u tom svojstvu ali, koliko je meni poznato, nije tvrdila da se "pominjanjem nacionalnosti žrtava i učinilaca zločina optužuju ‘sve nas’". Smatrao sam da se pripisivanje Komisiji teorije koju ona nije zastupala i pripisivanjem funkcioneru Komisije nečega što ona nije iznosila, zaista neistinito predstavlja rad Komisije i njenih članova, ali spreman sam da priznam da je to bilo pogrešno tako smatrati. Trebalo je da budem oprezniji i precizniji.

Preziranje Vojislava Koštunice i njegove politike našao sam u sledećoj rečenici: Ovaj burno pozdravljeni poziv bio bi nezamisliv u nastupu njegovog glavnog protivkandidata, predsednika SRJ Vojislava Koštunice, prema čijem "umivenom nacionalizmu" Stojan Cerović i "Vreme" drže kurs tobož mudre i benevolentne neutralnosti. A radi se o kandidatu koji kalkuliše da će pobediti u drugom krugu uz pomoć birača Vojislava Šešelja, čoveka koji izlazi na izbore kao alter ego Slobodana Miloševića. Vojislav Koštunica, čovek kontinuiteta. Smatrao sam da ova rečenica ispoljava prezir prema predsedničkom kandidatu Koštunici i njegovoj politici, ali, iskreno sam spreman da priznam da je reč prezir preteška. Uviđam da budući da g. Popović nije upotrebio tu reč, njena upotreba s moje strane predstavlja nepotrebnu kvalifikaciju, epitet, što dobri pravnici treba da izbegavaju, to je jedna od korisnih stvari koje jesam naučio od svog bivšeg principala. Molim da mi bude oprošteno, jer nisam pisao pravni akt, odnosno podnesak sudu, već tekst za novine.

Isto važi i za političko slepilo. Molim da mi bude oproštena i ova kvalifikacija, i molim g. Popovića da uvidi da ja nisam tvrdio sa sigurnošću da je on napravio grešku političke isključivosti, odnosno da je ispoljio političko slepilo, nego sam to rekao uslovno, tj. ako je tačna moja pretpostavka da g. Popović prezire politiku g. Koštunice, i ako je to razlog za neistinito predstavljanje rada Komisije, onda je po mom mišljenju to politička isključivost i političko slepilo.

I na kraju jedno objašnjenje. Ovu polemiku od početka doživljavam kao nepotrebno i emotivno svađanje dugogodišnjih prijatelja i istomišljenika, nešto vrlo slično čuvenom sukobu na levici tridesetih. Ne bih se ni upuštao u tu polemiku upravo zato jer sam o temama o kojima je reč u više navrata javno govorio pre nego što je polemika i počela, pa sam smatrao da je besmisleno naturati svoj stav koji je već iznet u javnosti. Ali, osetio sam se prozvanim, tj. prepoznao sam se u jednoj rečenici u prilogu g. Popovića od 6. oktobra, kada je rekao da je upadljivo odsustvo nekih učesnika, pravnika, stručnjaka za ljudska prava i Haški sud, koji inače rado javno iznose svoja mišljenja o raznim temama. Da li se to meni čini, ili lokalni "diskurs" o zločinima od prvobitnog apriornog negiranja (to je nespojivo sa "samim bićem srpskog naroda"), preko relativiziranja (a šta su radili drugi?), prelazi u hroničnu fazu ćutanja? Zašto sam se prepoznao? Zato što sam pravnik, smatram da jesam stručan za ljudska prava i haški sud, i zaista rado iznosim svoja mišljenja o raznim temama. Reagovao sam da mi ne bi bilo prebačeno da o zločinima ćutim, jer nisam o zločinima ćutao ni onda kad su očigledno bili u pripremi ni onda kada su neslobodni mediji o njima ćutali. A naravno, nikad ih nisam ni apriorno negirao niti relativizovao. Pored toga, osim što sam se osetio prozvanim, kako je u polemici netačno govoreno o Komisiji čiji sam član, smatrao sam da treba da pred javnost još jednom iznesem svoje stavove i da kažem šta imam o Komisiji. Sada sa žaljenjem konstatujem da sam i tu opet pogrešio, da sam verovatno procenio svoj značaj, da se ove reči g. Popovića uopšte nisu odnosile na mene, pa opet molim za izvinjenje.