Najiskrenije sam zahvalna Dragoljubu Žarkoviću na tekstu "Greška Borisa Tadića" objavljenom u prošlom broju "Vremena". Ne zato što delim njegovo divljenje prema predsednici Udruženja novinara Srbije (UNS) Ljiljani Smajlović ili što, daleko bilo, poštujem panagirik-novinarstvo. Zahvalna sam Žarkoviću što je otvorenom promocijom predsednice UNS-a u "političku životinju" (citat D. Ž.) stvari vratio na njihovo pravo mesto i ogolio licemerje beogradske novinarske čaršije.

Ta se probrana čaršija većim delom leta sablažnjavala nad činjenicom što je NUNS legitimnim pritiskom na institucije pokušao da kreatore jednog nedopustivo lošeg zakona natera da ga menjaju. Zbog jednog naglas najavljenog sastanka sa poslanicima LDP-a, organizovanog na inicijativu te parlamentarne stranke (koja se, uzgred, sastala i sa UNS-om), NUNS je stavljen na stub srama i optužen za političko delovanje, rasprodaju profesije i sve neoprostive grehe kojih mogu da se sete bardovi dok se, zabrinuti nad nastupajućom propašću, znoje daleko od beogradskog asfalta.

Posle teksta Dragoljuba Žarkovića stvari se čitaju mnogo jednostavnije – legitiman, na Statutu zasnovan rad nije na ceni, bolje je jaukati bez uspeha nego menjati, makar sa delimičnim uspehom. A najbolje je, valjda, direktno uvođenje esnafa u politiku. Malo da se ispolji prevelika lična ambicija, malo da se politički prostor "prevelik za Koštunicu" popuni (povampirenim?) društvom loših novinara i njihovih političkih mentora. Takođe, povampirenih.

Pošto imam poštovanja prema intelektu, pa što da ne i ambiciji Ljiljane Smajlović da ostavi neizbrisiv politički trag, ostale aspekte inspirativne "Greške Borisa Tadića" ne bih da pominjem, tim pre što nisam uverena u pouzdanost tvrdnje o nepotpisanom ukazu.

Neću ni o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju pošto svi koji žele da znaju šta je NUNS činio mogu na provere na sajtu.