U reagovanju bivšeg ministra privrede Saše Radulovića na moj intervju u nedeljniku "Vreme", koji je objavljen 21. maja, Saša Radulović se bavi sobom, mnome i Vučićem. Ko je Saša Radulović, da li je zli vuk, mesija, bloger, romanopisac ili pripovedač, bivši ili sadašnji kadar Aleksandra Vučića, time se neću baviti. Imalo je smisla baviti se time pre nego što je, sticajem okolnosti, od stečajnog upravnika postavljen za ministra privrede. Tema i suština mog intervjua, na koji je bivši ministar reagovao, jeste Prva petoletka, radnici koji u njoj rade i proces privatizacije ove fabrike. Razlog pominjanja njegovog imena je funkcija ministra privrede koju je, u vreme pregovora o privatizaciji Prve petoletke obavljao, u slučaju Prve petoletke, izuzetno površno i sa negativnim posledicama po ovu fabriku.

Od čoveka na toj funkciji očekivalo se, pre svega, da se obavesti o činjenicama u vezi sa procesom privatizacije Prve petoletke, očekivalo se da ozbiljno analizira dotadašnje pregovore kao i stanje u Prvoj petoletki, da razgovara sa predstavnicima beloruske kompanije, iznese primedbe, pismeno obavesti sve učesnike pregovora o takvim primedbama, zatraži dodatne informacije, jednostavno rečeno, da ovaj proces shvati ozbiljno i njemu na taj način i pristupi. Nažalost, to se nije dogodilo. Da li zato što tadašnji ministar privrede to nije umeo ili nije želeo, to ne znamo. Znamo samo da je prekinuo privatizaciju, oterao investitore i epohalno zaključio da fabrike moraju imati lične karte! Da se bivši ministar privrede nije površno bavio procesom privatizacije znao bi da su ove tri fabrike već posedovale dokument koji sadrži podatke koji se danas nalaze u ličnim kartama jer, vrlo je logično da, za ozbiljne pregovore, obe strane moraju imati dokument sa preciznim podacima o predmetu privatizacije.

Ni tada, a koliko vidim ni danas, bivši ministar privrede nije shvatio suštinu – tema nije on, tema nije Vučić, tema je privatizacija Prve petoletke i pronalaženje načina da jedna fabrika koja ima potencijala, koja ima proizvod, koja ima radnike koji znaju svoj posao, opstane i pozitivno posluje kako bi radnici koji u njoj rade i njihove porodice mogle da prežive.

Da se bivši ministar manje bavio sobom i Vučićem, shvatio bi, pre svega, da je beloruska kompanija koja je bila zainteresovana za privatizaciju Prve petoletke ozbiljna kompanija sa 7000 zaposlenih, kompanija koja svoje proizvode plasira na tržišta 30 zemalja. Da se manje bavio sobom i Vučićem, a više pregovorima, saznao bi da subvencije za radna mesta niko nije tražio niti ih je ko nudio, niti je mogao da ih nudi jer se radilo o privatizaciji, a ne o greenfield ili grayfeeld investiciji. Što se tiče radnih mesta, znao bi i da bi od 720 radnika u ovim pogonima, na radnim mestima ostalo i svojom delatnošću se bavilo 600 radnika koliko ih danas, nakon sprovedenog socijalnog programa, u ove tri fabrike ima. Kada govorimo o imovini Prve petoletke, jasno je definisano da bi kupcu pripala upravna zgrada, zgrada TMO-a i takozvani stari krug. Kada govorimo o investicijama, bivši ministar je iz pregovora mogao da sazna da je bilo planirano da u prvoj godini investicije budu 20 miliona, a nakon toga u naredne tri godine do 80 miliona evra. Znao bi i da bi taj novac bio uložen u modernizaciju fabrike, znao bi da je nakon toga planirano zapošljavanje dodatnih radnika.

Da se tada manje bavio sobom, a više činjenicama bivši ministar bi saznao i da Amkodor i Prva petoletka već deset godina imaju odličnu poslovnu saradnju kao i da je Amkodor samo od PTT Servoupravljači na mesečnom nivou kupovao proizvode u vrednosti od 90.000 do 100.000 evra.

Da se pre svog reagovanja ozbiljno pozabavio posledicama svoje odluke o prekidu pregovora i procesa privatizacije, saznao bi da su te posledice izuzetno nepovoljne po Prvu petoletku i njene radnike. Saznao bi da je beloruska kompanija nakon prekida pregovora donela odluku da otvori fabriku u Minsku, da tamo danas rade stručnjaci iz Prve petoletke i da je trgovinska razmena Amkodora i Petoletke danas deset puta manja. Saznao bi da to za radnike znači manji obim posla i duplo manje plate.

No, suština povratka na 2013. godinu i tadašnji proces pregovora o privatizaciji Prve petoletke nije bivši ministar, suština je opomena državi. Opomena da Prvu petoletku i proces njene privatizacije svi shvate ozbiljno. Da ova fabrika, kao najveći kompleks posle Železare, u kojoj danas radi preko 3000 radnika, mora biti izdvojena iz mase neprofitabilnih preduzeća, bez proizvoda i bez potencijala. Opomena da se greška ne ponovi.

A što se samog bivšeg ministra privrede i njegovog reagovanja tiče, treba dodati i to da se od njega, kao ozbiljnog čoveka i ministra, očekivalo da, ako je uvideo da je proces privatizacije, kako navodi "pljačkaški", o takvom procesu iznese dokaze, obavesti nadležne organe i sve učesnike u pregovorima, a ne da preko plota i medija iznosi optužbe.

Što se tiče najvažnijih u ovom procesu, što se radnika tiče, oni su od tadašnjeg ministra privrede očekivali bar da dođe i vidi gde se Prva petoletka uopšte nalazi.