Osećajući i imajući moralnu obavezu kao čovek, Srbin, kao hrišćanin koji živi na ovim prostorima i koji u Srbiji vidi dobre, lepe i napredne stvari, moram da kažem da posle šokantnih snimaka pogubljenja kojima su mediji bili zasićeni ovih dana, pruža nam se prilika da zamolimo za oprost, da doživimo kao nacija neku vrstu pročišćenja od tereta koji svi mi ipak nosimo.

Ti snimci nisu prvi koje sam video, na nama je bilo da pretpostavimo i bez dokumentovanih scena da se tako nešto događalo svakodnevno za vreme rata.

Mišljenja sam da velik broj ljudi tako oseća i da bez obzira na to da li je neko direktno učestvovao u ratu ili ne, podržavao Miloševićev režim ili ne, nosimo bar delić odgovornosti za čitav haos koji se dešavao na prostorima bivše SFRJ.

Sa Miloševićem, Tuđmanom i Izetbegovićem taj proces nije mogao da zaustavi niko. To su ljudi koji su već kod Sežane gubili snagu i izuvali cipele kada ulaze u autobus, ne znajući gde se nalaze. Možemo samo da zamislimo kako bi se osećali u stvarnom sudaru sa svetom. Mnogi nesrećnici bili su uvučeni u ovaj rat i na ovaj ili onaj način pokušavali da ga izbegnu. Mnogima to nije uspelo. S druge strane, imamo alhemičare koji su sebe pretvarali u kamen ili su kamenje oduvek i bili, koji su profitirali u ovom ratu i činili hladnokrvna i besomučna ubistva.

Pošteni ljudi za vreme akcije Sablja nikad se nisu osećali bezbednije. Delić toga osetio sam i sada kada je nekoliko "heroja" iz grupe Škorpiona uhapšeno. Takvih "heroja" ima mnogo na svim stranama. No, ne upirimo prst u druge. Ako mogu da kažem, moj brat je ubijen na isti način kao i šestorica dečaka, ubilo ga je isto "kamenje".

Da se vratim na početak, a to je da nam se pruža prilika za pročišćenje preko individualnih osvešćivanja i molbi za oprost, pa sve do određenih poteza glavnih državnih institucija. Da se javno kaže, svima, čitavom svetu – ubijali smo druge samo zato što su različite nacije ili vere, ubijali smo nevine. To tražim radi nas samih. Takvih pokušaja je bilo, ima ih i sada, ali to nikada nije poprimilo prave i ozbiljne razmere. Kao hrišćanin tražim od Crkve da to učini prva, kako bi donekle oprala deo krivice vlastitog naroda, da doživimo ako je moguće neku zrelost, da se svako od nas sapere od ponekog "Medića" kog nosimo u sebi, a na državi je da nas reši, uz našu pomoć, svih "Medića" koji i dalje hodaju ovom zemljom.

Svestan sam da su moji zahtevi utopijski u svetu u kojem je sve politika, i da je iz političkih razloga i pušten snimak egzekucija. Sve to nije bitno za ljude koji su pristalice istine; u svetu gde se vodi dramatična borba između dobra i zla, potreban je lični angažman svakog pojedinca koji veruje u dobro. S tim osećanjima vam i pišem.