Kao recenzent dokumentarnog filma Crveno doba na konkursu Ministarstva kulture sa žaljenjem pratim javnu polemiku nastalu među njenim tvorcima. Dokumentarni film sam, u raznim fazama izrade, gledao pet puta, što znači da se ne smatram "osrednjim" delom. Sticajem okolnosti bio sam u prilici da pratim naporni, ponajčešće kulučki posao gospodina Petra Jakonića, ali se, ipak, nikada ne bih usudio da presuđujem u stvari autorstva kada su u pitanju ovakvi projekti. Javno odmeravanje umetničkog doprinosa u ko-autorskim poduhvatima često utekne iz domena pristojnosti jer predstavlja ispoljavanje emotivnog doživljaja sopstvene veličine. Međutim, kako se ovim poslom bavim godinama, znam da nijedan film, bez obzira na kvalitet, ne može da se uradi ako iza njega ne stoji jedan čovek – režiser – koji svojom sabranošću i koncentracijom garantuje da će se film privesti završetku. Nažalost, u uslovima dirigovane pauperizacije, pod koju su potpali i filmski radnici, iza rasprave o autorskim doprinosima uvek se krije tužna priča o neisplaćenim ili nikada doplaćenim autorskim honorarima.

Uveren sam da značaj tema koje je pokrenulo Crveno doba u javnim glasilima višestruko prevazilazi pomenutu raspravu. Naime, imajući u vidu upravo taj značaj, iznenadio me je stav profesora Batakovića, koga zaista uvažavam, da je prikazana emisija na RTS-u – nešto skraćeno izdanje i da je reč samo o jednom svedoku (podvukao B.Z.). Međutim, ključ celog dokumentarnog filma je baš u svedočanstvu tog jednog čoveka, oficira OZNA, koji je u seriji bio jedini insajder, dakle, svedok iz "srca tame" počinjenih nedela o kojima svedoče svi ostali učesnici Crvenog doba. Ovakvom cenzurom serija nije nešto skraćena, nego potpuno ubogaljena, i to ne samo razbijanjem dramske ravnoteže nego i informativno i značenjski – kao kada bi, recimo, iz Koštane izbacili "samo" naslovni lik.

Na ovom mestu izvire najvažnija tema koju, sasvim posredno, problematizuje cenzura dokumentarnog serijala Crveno doba: ko su ljudi koji decenijama ostaju van očiju javnosti, a čije postojanje osećamo samo kroz posledice njihovog delovanja? U emisiji "Insajder" TV B92 taj fenomen je nazvan Osmim putnikom, strancem koji živi u srcu političara dok ga ne potroši, a onda ga pretvori u politički leš, koga potom odbacuje, da bi prešao u srce drugog. Setimo se samo sudbine ljudi koji su proteklih decenija oličavali vladajući poredak ove zemlje. Naime, neće biti da je baš Milošević napravio opoziciju da bi ga ona jednog dana poslala u Hag, nego će pre biti da je to učinio Osmi putnik, koji je u redovima opozicije pripremao svog "novog domaćina" u čijem bi srcu, neprestanim simuliranjem sukoba "izdajnika i patriota", do daljeg, mogao da preživi.