Pre nego što sam iščitao vašu polemiku sa Sonjom Biserko, Natašom Kandić, Bogdanom Ivaniševićem, Petrom Lukovićem, Latinkom Perović, Verom Ranković i Svetlanom Slapšak (a verujem da će ta lista da naraste) činilo mi se da znam šta podrazumeva sučeljavanje stavova u štampi: neko nekoga napadne, a ta osoba izravno odgovori na takve napade i ponekad doda neke sa svoje strane. Kod vas to izgleda drukčije, originalno. Ne odgovaraju prozvani, nego neki zaštitnici i zastupnici. Nema odgovora na kritiku, nego na neka sporedna i uzgredna, često neizrečena pitanja. Formalno preovlađuje smiren i civilizovan ton, što je za svaku pohvalu. No, taj ton čudno odudara od otvoreno otrovnih značenja tih tekstova.

* * *

Tako g. Rajić čita tekst gđe Kandić kao a priori apologiju žena, bez pokrića u svakodnevici. Vidite, g. Rajiću, desnica kod nas glasno poziva na spaljivanje veštica, a ne veštaca. Sve žene koje se usude da se upuste u ovdašnju politiku, od Vesne Pešić do Mirjane Marković, bivaju prvenstveno ismejane i ponižene jer su žene. Do preispitivanja njihovih uverenja i akcija obično i ne dolazi, jer mi se ženskom politikom ne bavimo. Kod nas su to muška posla. Žene su u Srbiji tradicionalno bića manje vrednosti. Čovek, to je muškarac. Žena nije čovek. Znam da Vi lično ne mislite tako. Ni Vaš tekst to nigde ne kaže. No, Vi previđate, i to metodično, preovlađujući nasilnički mačizam ove čaršije.

Što se tiče Vašeg resentimana u vezi sa intervencijom NATO-a protiv policije i vojske Slobodana Miloševića, državne propagandne mašine njegovog režima i infrastrukture od značaja za rat, Vaše pravo je da Vam se to ne dopada. Značajno je, međutim, što kažete da ono famozno pismo niste potpisali samo zato što Vam to nije ponuđeno. Taj spisak uglednih ljudi ove čaršije ostaje trajno otvoren dokument o tome ko je držao čiju stranu u ratu zločinca Miloševića protiv slobodnog sveta. Nikad nije kasno za pridruživanje takvim spiskovima.

* * *

Moj uvaženi kolega Stefanović je jedini stvarno prozvani u ovoj raspravi koji se odazvao i jedini koji se držao teme nastojeći da odgovori na kritiku da je njegovo izveštavanje iz Haga pristrasno i netačno. Pošto ne uviđa u čemu je problem s tim izveštavanjem, da pokušam da iskažem to svojim rečima, iako su neki od ranijih učesnika ove polemike to već uradili, mislim sasvim jasno.

Izveštaji Vam se često svode na prepričavanje događaja iz sudnice u maniru prenosa sportskih utakmica, uz redovno isticanje uspešnosti Miloševićevih nastojanja da žrtve svojih zločina predstavi kao lažove i da protivoptužbama zbuni tužioce, sudije i gledaoce. Međutim, to suđenje nije nikakva sportska utakmica, već strog i fer pravni postupak u kojem sud ocenjuje da li je tužba doista u stanju da dokaže da je zločina bilo, da je Milošević za njih znao, da ih je naredio ili barem nije pokušao da ih spreči. Što se ovih ciljeva tiče, ne vidim šta tu tužioci nisu ostvarili. Ako pak na to gledamo kao na TV-šou, optuženi doista deluje mangupski superiorno. No, 7000-8000 ljudi koje je dao pobiti i 850.000 koje je proterao (samo sa Kosova, o Bosni, Krajini i Slavoniji tek ćemo da čujemo) nisu nešto na šta bi "jeste li čuli za UČK" bilo odgovor od nekog pravnog ili moralnog značaja. Vi ste pobrkali velika prava koja optuženi u haškoj proceduri uživa pri unakrsnom ispitivanju svedoka, nepoznata u pravnoj tradiciji Balkana, sa njegovim dirljivo bednim izgledima da opovrgne dokaze. On je zločinac uhvaćen na delu. Posao suda je više da potvrdi nego da utvrdi njegovu krivicu. Vi ga podržavate u načinu i sadržaju njegove odbrane time što zbivanja u sudnici svodite na anegdote, a prenebregavate pravno i istorijsko značenje tog procesa koje je, valjda, prvenstveno važno. Ne kažem da ste miloševićevac, verujem da niste.

* * *

O tekstu svog prijatelja Stojana Cerovića malo mogu da kažem jer to štivo prevazilazi moje skromne mogućnosti razumevanja pisane reči. Vidim da misli da je Miloševića uklonio s vlasti upravo on i da se tom prilikom mnogo nagutao suzavca. Ne gledam na te događaje istim očima, no svejedno, žalim zbog suzavca.

Što se tiče kolektivne nacionalne krivice za zločine, takvu optužbu Stojan nije mogao čuti ni od Sonje ni od bilo koga zdrave pameti. Masovna pojedinačna odgovornost ljudi i ustanova je druga stvar, ta odgovornost je nesumnjiva. Takođe, masovno, a i kolektivno, izbegavanje da se zločin osudi jeste zločin, ali moralni, a ne krivično delo.

Šteta što Stojan nije odoleo porivu da insinuira uživanje velikih suma novca kao motiv dosadašnjeg i strepnju u odnosu na održivost budućeg rada nevladinih organizacija koje su prema ocenama spoljnog sveta (jedine relevantne ocene) uradile najviše od sviju ovde na rasvetljavanju i objavljivanju zločina diljem bivše Jugoslavije. Njima, a ne vama, za vratom je stalno bila finansijska i sve ostale policije. Poslovne knjige su im javne, za krađe i pronevere u tim organizacijama nismo čuli do sada. Ako su u ponekoj od njih plate veće od vaših, a nisam uveren u to, upitajte se ko to kome koliko i za šta plaća i zašto to radi.

Složio bih se sa Stojanovom ocenom da se štošta promenilo u odnosima među ljudima koji su nekad blisko sarađivali, a sada se slažu u sasvim malo stvari. Nedostaje mi tu, ipak, ocena ko se to od bombardovanja naovamo promenio i u kom pravcu. Nismo svi… Voleo bih da mogu da zaboravim da se Stojan u jednom od svojih komentara objavljenih pre isporučivanja Miloševića u Hag zdušno zalagao da to nipošto ne bude urađeno. Argument: ipak je on predsednik. Hoće li možda neki beogradski sud u narednih 100 godina da prozove Miloševića za neki od ratova koje je izazvao za šta, uostalom, Haški sud i nije nadležan? Ili da sačekamo da se Sloba pokaje i ode u manastir kao pokojni Mitrofan? Glup sam, ne razumem za šta se Stojan zalaže tokom poslednje tri godine.

* * *

Gospođa Ljiljana Smajlović brani nezavisnost i nepristrasnost svojih kolega koji su, kao i ona, rodoljubivo stali na stranu Miloševića u njegovom ratu protiv sveta.

Kad bilo ko krene da bezrezervno napada neprijatelje koje tih dana naznači njegova/njena država, makar to činio/la iz najiskrenijih uverenja, nezavisnosti tu više nema. Takva osoba/medij postaje pevač apologetskog hora, zavrtanj u propagandnoj mašini. Svugde, ne samo u Srbiji. Kad neko prihvati cenzuru, svejedno iz kojih motiva, postaje i sam cenzor. Vaše pravo je da to branite, ali nemojte se, molim Vas, predstavljati kao nezavisni i nepristrasni profesionalac visokih standarda.

* * *

Nema razloga da trošimo život i mastilo na bezizgledne rasprave. Uvek postoji margina slaganja, što je osnov svake diplomatije i sporazumevanja. Hajde da se složimo da niko od učesnika u ovoj polemici nije počinio nikakav zločin u nedavnim ratovima, da nije pisao u zloj nameri ili protiv svojih uverenja i da nije lagao svesno. Verujem da bismo se i u mnogo čemu drugom lako složili. Time postaje moguće da živimo zajedno i da ne radimo jedni protiv drugih, bez obzira na očigledne razlike u verovanjima i razumevanju ove sve manje planete. Tolerancija nije beznačajna stvar, verujte. Ovaj poslednji pasus smatram, inače, najvažnijim što sam hteo da kažem ovom prilikom. No, mislim da on ne bi bio razumljiv, a možda ni pročitan da nema prethodnih stranica.

Zahvaljujem na prostoru i pažnji i s poštovanjem vas pozdravljam.