Tekstom uticajnog člana redakcije lista "Vreme", čoveka koji je u redakciji "Vremena" od prvog broja i koji punih 12 godina svojim tekstom ispunjava 6–8 stranica aktuelnog unutrašnjo-političkog komentara i koji je u "Vreme" došao kao urednik unutrašnjo-političke rubrike lista "NIN" iz perioda kada je urednike "NIN-a" određivao Gradski komitet Saveza komunista Beograda, dakle, tekstom "Ljubazna ratna dopisnica za g. Popovića" Milana Miloševića, konačno i definitivno, posle osam nedelja, potvrđena je moja ocena (koju nisam javno publikovao) da je gospođa Sonja Biserko bila vrlo blaga, previše skrupulozna i izuzetno delikatna kada je u listu "Feral Tribune" ustvrdila da se u Srbiji, u poslednje vreme zločini relativizuju i deetnifikuju i da je način kako tu relativizaciju i deetnifikaciju zločina plasiraju tzv. nezavisni mediji kao što su B92 ili "Vreme" jednako totalitaran kao i nacionalizam koji je svojevremeno pokrenuo ratnu mašineriju. Sudeći po reakciji (na tu prilično benignu konstataciju gospođe Biserko) elitnih urednika, komentatora i kolumnista lista "Vreme" Žarkovića, Miloševića i Cerovića, ne radi se o plasiranju teza nekih krugova srbijanskog društva preko "Vremena", već list "Vreme" predstavlja bastion i sam epicentar relativizacije i deetnifikacije zločina u sadašnjem srbijanskom društvu.

Gospodina Milana Miloševića podsećam:

1. Ovih dana jedan profesor iz Amsterdama održao je predavanje u Vašingtonu o uzrocima likvidiranja oko 8000 civila Bošnjaka u Srebrenici. Naveo je da je komanda UNPROFOR-a u Zagrebu, neposredno pre pada Srebrenice, odlučila da se preduzmu bombardovanja položaja bosanskih Srba. Komandant snaga UN-a u Bosni francuski general Bernar Žanvije oklevao je da izda naredbu za bombardovanje, s nalogom je fatalno kasnio i više od 8000 nedužnih civila, Bošnjaka iz Srebrenice i okoline, streljali su Mladićevi bojovnici.

2. Sporazumom postignutim u američkom gradiću Dejtonu novembra 1995. godine okončan je stravičan rat u Bosni i Hercegovini, obustavljeno je troipogodišnje granatiranje Sarajeva i ubijanje njegovih građana od strane vojske Radovana Karadžića, zaustavljeno je dalje etničko čišćenje teritorije Radovanove i Mladićeve države, raspušteni su logori, sprečena dalja ubijanja, silovanja, proterivanja, paljenja kuća, rušenja džamija i druge bestialije u ime srpstva i ćirilice, pravoslavlja i monarhije, srpskih svetaca i pesnika i njihovih moštiju; u ime Memoranduma SANU, Francuske 7, oca nacije Dobrice Ćosića i novog srpskog vožda Slobodana Miloševića.

No, do mira u Dejtonu nikada ne bi došlo da avijacija NATO-a nije saterala Radovanove borce u Banja Luku i da nije bilo pitanje dana kada će i sama Banja Luka pasti.

3. Za vreme intervencija avijacije NATO-a u SR Jugoslaviji, u proleće 1999. godine, srpske vlasti preduzele su mere da se Kosovo potpuno etnički očisti proterivanjem Albanaca. Jedan predstavnik tadašnje srpske vlasti, na ratnim koncertima kod spomenika Knezu Mihailu u Beogradu, hvalio se da je raison d’ etre bombardovanja Srbije otpao jer Albanaca na Kosovu više nema. Stvarno, pokazalo se to kasnije, to hvalisanje je bilo vrlo realno jer je sa Kosova proterano oko 800.000 Albanaca. Kako je to etničko čišćenje izgledalo, primera radi, navodimo svedočenje dvojice albanskih intelektualaca:

BEHLJULJ BEĆAJ – politikolog, u to vreme izbeglica sa Kosova u Strugi (Makedonija) na radiju Slobodna Evropa 2. maja 1999. godine:

"Trećeg aprila 1999. godine u 14 sati i 25 minuta došla je policija u moj stan u Prištini i zatražila mi ličnu kartu. Ja sam im je dao, a oni su mi rekli: ‘Izađi napolje, daj ključ.’ Ja sam im rekao: ‘Dajte mi ličnu kartu’, a oni su mi odgovorili: ‘To vam više neće trebati.’ I tako sam ja krenuo u izbeglištvo koje se trenutno završilo u Strugi. To je moja sudbina, da ne pričam o tome kako su sve to preživljavali moja deca i supruga. Ja trenutno ne znam gde su mi majka i otac. Ja ne znam gde su mi braća, ali znam da su mnogi moji prijatelji ostali bez očeva, majki i dece. Moja priča je samo jedna mala tragedija u odnosu na mnogo veće tragedije koje su doživeli moji prijatelji…"

ASTRIT SALIHU – profesor filozofije na Filozofskom fakultetu u Prištini, trenutno izbeglica u Makedoniji, na radiju Slobodna Evropa 16. maja 1999. godine:

"Moram reći da nisam verovao da će proterivanje i deportovanje ljudi dostići ovakve razmere. Valjda su samo bolesni umovi mogli tako nešto da smisle. Nisam verovao da se može desiti da čak i Priština bude ispražnjena. Nisam verovao da će izbaciti 400.000 ljudi iz Prištine. Priština nema toliko stanovnika, ali je u njoj bilo mnogo ljudi iz drugih delova Kosova koji su došli da se tu sklone. Ja još ne mogu da shvatim šta je rezon svega toga, šta se time želi postići ako celo Kosovo bude ispražnjeno…

Rekli su da svi Albanci treba da odu na železničku stanicu u Prištini. Znate, ta stanica nikada do sada nije bila korišćena za putnički transport, već samo za teretni. Iz Pirštine se nikad nije putovalo vozom. Sada su tamo za Albance bili pripremljeni vozovi kojima je na hiljadu ljudi transportovano do granice. Ja nisam krenuo vozom, već kolima koridorom koji je bio otvoren prema granici. Imao sam neka stara kola, pa mi ih nisu oduzeli, inače su oduzimali sva bolja kola, a ljude koji su bili u njima pljačkali su i tukli…"

Nakon kampanje avijacije NATO-a zaustavljen je egzodus Albanaca sa Kosova. Sprečeno je etničko čišćenje teritorije u srcu Evrope. U Kumanovu je zaključen vojno-tehnički sporazum između predstavnika NATO-a i Vojske Jugoslavije nakon čega je obustavljeno bombardovanje SR Jugoslavije, a preko 800.000 Albanaca vratilo se iz izbeglištva svojim kućama.

4. Što se tiče Aberdareve ulice, za smrt nedužnih radnika RTS-a generalni direktor RTS-a osuđen je presudom Okružnog suda u Beogradu na deset godina zatvora.

U vreme bombardovanja u Beogradu, Resor državne bezbednosti organizvao je likvidaciju novinara Slavka Ćuruvije, koji nije u svemu delio političke nazore i mišljenje diktatorskog bračnog para koji je vladao Srbijom i više od deset godina bio gospodar života i smrti svih građana Srbije. Pošto im se Ćuruvija suprotstavio, preko svoje tajne policije, eskadrona smrti diktatora, odlučili su da ga likvidiraju. To je obelodanio na konferenciji za novinare 26. jula 2001. godine general Goran Petrović, tadašnji načelnik Resora državne bezbednosti Srbije:

"… Ali, situacija je bila jasna i ovde je bio uključen Milan Radonjić (načelnik Resora državne bezbednosti – Centar u Beogradu). On je izdao nalog za praćenje, ali je insistirao na takvim detaljima kao i u slučaju Ibarske magistrale, koji su nebitni za uobičajeni operativni rad. Izveštaj mu je morao biti slat svakih pet minuta, bez obzira da li se nešto promenilo ili ne. Postoje neke indicije da je Ćuruvija bio na meti ubica dan pre nego što je ubijen. Desetog aprila, operativci, tačnije pripadnici odeljenja za praćenje, bili su mu stalno za petama. Ipak, kada je Ćuruvija krenuo od Trga Republike ka stanu, oni su prestali da ga prate. To je izazvalo veliki Radonjićev gnev. Na udaru su se našli pre svih rukovodioci sektora za praćenja.

Slično je bilo i sutradan. Kako se Ćuruvija približavao stanu, iz centra za komunikacije je javljeno da se posao prekida. Jedan radnik je čuo, ali drugi nije, i nastavio je da prati Ćuruviju. Sledećeg trenutka iz komunikacijskog centra jedan glas je vikao tom radniku da beži i da se skloni. Vi sami izvedite zaključak šta se desilo. Jer sledećeg momenta Ćuruvija je ubijen."

Sve ovo sam napisao da bih pokazao da reč patriotizam proskribuju Milan Milošević i njegovi individualci iz "Vremena", a ne gospodin Srđa Popović. Inače, naravno pod okupacijom sme da se mesi hleb, da Šopalovići igraju pozorišne predstave, ali nije dozvoljeno da novinari pozivaju na linč svojih kolega "nepatriota" (kao što je uradio onaj nesrećnik iz "Ekspresa") ili da podržavaju diktatora koji vodi rat protiv celog sveta (kao što su radili individualci iz ratne redakcije "Vremena".