Blago rečeno, začuđen sam da ste objavili ovakav članak. Evo zašto.

Paušalne diskvalifikacije. Svi su krivi, "od direktora do šalterskih službenika", "bankarske ajkule… su i sami u kriminalu do guše", kriva je Skupština akcionara, Upravni odbor Slavija banke, guverner NBJ-a M. Dinkić, "sto zaposlenih"… Samo je jedan pravednik – D. Abramović.

Pristrasnost. Svi koji su protiv (ili nisu za) D. Abramovića olako se optužuju. Tako se na ružan i pravno nedopustiv način sumnjiči g. Branislav Urošević – "morao da beži iz zemlje i krije se od Interpola". Očito, nije važno da li je dokazano da nije ni bio kriv (videti knjigu advokata Tapuškovića). Još se za B. Uroševića pominje nadimak pod kojim je navodno poznat – kao da je to od neke važnosti za njegovu poslovnu sposobnost. A zašto se čitaoci ne podsete na makar neke elemente biografije D. Abramovića? Na primer: dugogodišnji savetnik u Slavija banci, izvršni direktor za pravne poslove… (Da li je tu funkciju obavljao i u vreme kad se, kako se u članku tvrdi, "najviše kralo"?) Ako je period kraha Jugoskandika dalja prošlost, pa je i suvišno podsećati ko je bio stečajni upravnik, zašto se ponov ne objavi fotografija D. Abramovića kako s naoružanim licima upada u štampariju, možda da olakša (kao desna ruka M. Arežine?) štampanje od tadašnjeg režima šikaniranog "Glasa javnosti"? Uz mnogo pojedinosti oko kandidovanja D. Abramovića za generalnog direktora nije se našlo prostora da se pomene okolnost da je ovom kandidatu do penzije ostalo – još nekoliko meseci. I tako dalje.

Druga strana. U članku se ne pominje da je tražena izjava od onih koje je optužila takva ličnost kao što je D. Abramović. Postoji samo besprizivni govor jedne strane. Tako su nekad, pre 5. oktobra, pisali režimski listovi (setimo se samo "Ekspres Politike"). Nadalje, kaže se kako su "u Tužilaštvu obećali da će krivične prijave razmatrati posle prvomajskih praznika…" Kome su obećali? J. Duloviću? On citira krivičnu prijavu kao da je postala javni dokument!

Proizvoljnosti, nedorečenosti. Iznosi se tvrdnja da "muljanja u bankama nikad neće izaći na videlo", pominje se pucanje nekog diska, pominju se razlike u kompjuterskim sistemima. Takve i slične stvari možda mogu da uspore, ali se ne vidi zašto bi onemogućile otkrivanje svih relevantnih podataka. Zašto oni koji navodno znaju istinu tvrde da se do nje ne može doći? Da li bi dolaženje do istine njihove tvrdnje razotkrilo kao laži, poluistine, puke proizvoljnosti?