Valjan tekst. Međutim, pojava koju Teofil opisuje postoji i kod nas, među izvesnim modernim mlađim svetom, intelektualčićima koji zaista žive u safari parku, doduše u njegovom možda malo boljem delu, a mogu se uostalom viđati u okolini raznih ustanova za koje inače smatramo da su na našoj, "evropskoj strani". Sviđaju mi se termini kao što su falš antiglobalistički snoberaj i kvazikolonijalizam, koji u principu odražavaju ono što je jednom nazvano bedom malih istočnoevropskih naroda, čije se elite sada konačno pod okriljem Superiorne Evrope odvažuju da podražavaju potomke pravih kolonizatora, naizgled zamenjujući, a zapravo nastavljajući, nekadašnji diskurs "Srednje Evrope" "diskursom" lažne dobronamerne oduševljenosti našom egzotikom i našim "otporom". Što ne treba da čudi. Na kraju krajeva, Turista je malograđanin po difoltu, i ma koliko se trudio da imitira Kolonizatora, na kraju se uvek vraća u svoje malo mesto, da peca vikendom i intimno se gadi Cigana.

Što se nas tiče, skoro sam sasvim ubeđen da je provincijalizam naprosto imanentna kategorija koju je nemoguće izbeći, počevši od onog trenutka kada se čovek igrom prirode i društva nađe u provinciji. Nažalost, za pretvaranje periferije u centar potrebno je da planetu zadesi nekakav epohalni preokret. Za utehu, ostaje nam uvek mogućnost da se individualno trudimo da postanemo građani sveta, što uostalom i nije mala stvar, a pomogla bi u i Otačastvu, ako neko pita. Pa onda izdavati knjige, stripove i ploče, prikazivati filmove i pomagati omladini da putuje i priča o tome. Šta drugo?

Ok, slažem se… Za početak bi bilo dovoljno da se bar naviju javni satovi. Ili to dođe na kraju?