Ocena Koste Mihailovića da je u tekstu pod (za njega) "pežorativnim" naslovom "Jugotopalovići" "Vreme" donelo "neistinit prikaz" njegovih "stavova i ponašanja kao šefa jugoslovenske delegacije o pitanjima sukcesije", te da je "skiciran portret gospodina Mejaka jednostran, a time i neistinit", pri čemu autori teksta nismo "kalibri u poznavanju realnog toka pregovora o sukcesiji" – bila bi tragikomična kad se ne bi radilo o tako ozbiljnim stvarima kao što je podela imovine prethodne države. Ovako je više tragična nego komična.

Krenimo redom. U svom pismu Kosta Mihailović tvrdi da nije tačno da je "samo jugoslovenska delegacija insistirala na uslovima razmene kao osnovi za kompenzaciju". Takve tvrdnje u tekstu "Jugotopalovići" nema. Pomenuti su samo stavovi Koste Mihailovića, prema svedočenju šefa slovenačke delegacije Mirana Mejaka. Miran Mejak (čiji lik i delo Mihailović danas tako dirljivo brani) izjavio je posle povratka iz Ženeve, decembra 1994. godine, da su se predstavnici srpsko-crnogorske delegacije opet vratili na tvrđe stavove te da ponavljaju "čiste gluposti" kako bi odugovlačili dogovor. Izjavu su prenele sve slovenačke novine, i poneke u Srbiji. I još: "Predstavnici SRJ pokušavaju na osnovu ‘dispariteta cena’ da od godine 1965, pa čak i ranije, izračunaju ko je imao najviše koristi od toga što je kupovao jeftino vojvođansko žito kao i jeftine sirovine koje je preprodavao na Zapad. Akademik Kosta Mihailović, koji se time bavi već duže vreme, baš uživa u tim kombinacijama, perverzno uživa dok računa koliko je bilo jeftino vojvođansko žito koje smo jeli mi, Slovenci. I na kraju, naravno, dođe do zaključka da mi od jugoslovenske imovine ne samo da ne bi trebalo išta da dobijemo, nego da bismo morali još njima da doplatimo!" Tako Mejak o Mihailoviću.

Jasno je, stoga, da su naši navodi potpuno tačni. Tačni su čak i u slučaju da pomenuti stavovi nisu bili stavovi jugoslovenske delegacije, kako danas kaže Mihailović. Takva Mihailovićeveva tvrdnja otvara, međutim, neka druga pitanja – ukoliko navedeni stavovi Koste Mihailovića, a sve prema svedočenju "kolege Mejaka", da su Slovenci "jeli jeftino vojvođansko žito" nisu bili zvanični jugoslovenski stavovi (i ako zažmurimo na najnoviju Mihailovićevu tezu da su to, navodno, bili "stavovi bosanske delegacije") – nije li Kosta Mihailović na važnom državnom poslu oko sukcesije tu i tamo, sporta radi, zastupao i neke svoje, privatne stavove?

Priča za sebe je Mihailovićeva apologija partnera iz slovenačke delegacije Mirana Mejaka. Mihailović u "Vremenu" piše da nije tačno kako Mejak "nije mogao da smisli kolegu iz Srbije", odnosno – "on se uvek kurtoazno odnosio prema meni". Dalje, Mihailović objašnjava kako mu je Mejak redovno čestitao nove godine i ističe da je čak nekom prilikom (Miran o Mihailoviću) izjavio kako se u sukcesiji snalazi "kao riba u vodi". Slučajno smo tokom poslednjih deset godina u više navrata – nekad za "Vreme", a nekad za ljubljansku "Mladinu" – razgovarali kako sa Kostom Mihailovićem tako i sa Miranom Mejakom, pa pouzdano znamo šta su rekli jedan o drugom. Da osvežimo pamćenje gospodina Mihailovića, a u prilog validnosti našeg teksta, navedimo dva javno izneta stava: "Vođa slovenačke pregovaračke grupe Miran Mejak za mene tvrdi da pričam gluposti. To očito dokazuje da imamo posla sa nevaspitanim čovekom." (Akademik Mihailović januara 1995. godine, u intervjuu za "Mladinu".)

Juna 1997. godine, Miran Mejak se u razgovoru za "Vreme" dotiče Mihailovićevog krunskog dokaza o "kurtoaznim odnosima" dvojice pregovarača – čestitki za novu godinu. "Recimo, ako mi njemu čestitamo Novu godinu, a on nama ne, ja mu to ne zamerim, to je stvar kulture pojedinca. A posle, kad se sretnemo kroz dva meseca, kaže mi da je dobio čestitku. Bar nešto", sarkastično se izjasnio o manirima kolege iz Srbije Miran Mejak.

Uz ova dva je u slovenačkoj (i drugoj štampi) objavljeno još na desetine navoda Mirana Mejaka i ostalih sukcesorskih pregovarača, izjava u kojima Kostu Mihailovića optužuju za dugogodišnju opstrukciju pregovora o podeli SFRJ imanja. Ono što iznenađuje jeste odakle, najednom, ovakvo Mihailovićevo peglanje vlastite biografije i uloge u pregovorima o sukcesiji? Odakle potreba da se (javno) konfliktni odnosi prikažu kao prijateljski?

Nije li motiv, kao i naprasni gubitak Mihailovićevog sećanja posledica radikalne promene stava prema pitanju sukcesije posle 5. oktobra, kada je novi tim SRJ dobrim delom odbacio Mihailovićeva polazišta?

Izgleda malo verovatno da Kosta Mihailović, u skladu sa nekim posebnim kriterijumima, poznate Mejakove ocene o Mihailovićevim "glupostima", "perverziji" i nivou "kulture" (kao i svoje javno izrečene opaske o Mejakovom "nevaspitanju") tumači kao izraze kurtoaznog ophođenja. A ako je to za njih zaista bila kurtoazija, čovek se prosto uplaši od pomisli šta li je sve na tim pregovorima izrečeno u trenucima slabosti, kada su tako kurtoazni pregovarači možda bili manje fini.