Potpuno je nejasno kojom logičkom operacijom ste u tekstu "Kempom po glavi" ("Vreme", br. 585, 21. mart) ustanovili namere organizatora tribine o političkoj korektnosti, inače šestoj (i opet slovima: šestoj!) po redu u serijalu Preteći fenomeni, održanoj 13. marta u Domu omladine Beograda.

Između Vaše gramatičke analize književnog dela Javni događaj ‘Politička korektnost’ (književni žanr press release) i vaše neuspele ridikulizacije semantike sadržaja tog književnog dela (koju ste, uzgred, pokušali da izvedete najgrubljim čupanjem sintagmi iz konteksta) s jedne strane, te sa druge strane, vašeg zaključka "da je ova tribina zamišljena kao neka vrsta fight cluba zakletih neistomišljenika" postoji logički diskontinuitet veći nego između Boga i šeširdžije, jer, u krajnjoj liniji, po verujućima – Bog je stvorio i šeširdžiju.

Legitimno je da verujete svojim čulima (uključujući i šesto, za rekogniciju "ugođaja") i centralnom nervnom sistemu više nego trećim licima, ali je isto toliko legitimno da pozovete nekog od organizatora događaja i da ga, pre nego što donesete zaključak, pitate za njegove namere. Doduše, možda je ipak u pitanju naše laičko poimanje osnovnih premisa profesionalnog novinarstva.

Pretpostavljamo da do pomenutog logičkog diskontinuiteta nije došlo zato što ste raspolagali samo prethodno formiranim zaključkom koji je morao biti brže-bolje "argumentovan" ma kakvim "premisama". Ako pretpostavimo drugačije, možemo upasti u zamku razmišljanja o vašoj eventualnoj submisivnosti prema paraintelektualnom čaršijskom opinion–makingu.

Biće da vas je ipak prevario premali i previše slučajan (da li?) uzorak od tek jednog od šest do sada održanih javnih razgovora. S obzirom na to da ni teme prethodno održanih javnih razgovora u serijalu Preteći fenomeni (o kojima ste redovno unapred obaveštavani: kulturna i ekonomska globalizacija, advertajzing, transparentnost, tolerancija), kao ni broj posetilaca (varirao od 150 do 350), niti značaj ili kvalitet učesnika razgovora (npr., aktivisti NVO-a Dušan Janjić, Milja Jovanović, Dušan Maljković, Jelena Vranješević, Predrag Jovanović, kolege novinari Stojan Cerović i Bojana Lekić, umetnici Aleksandar Maćašev i Uroš Đurić, upravnica Muzeja savremene umetnosti Branislava Anđelković, profesori Zorica Tomić i Nebojša Pajkić, ministri Lečić i Đelić, reklamni praktičari Srđan Šaper i Dragan Đilas…) nisu bili dovoljan razlog da kulturna rubrika lista "Vreme" posveti ijedan red ovim događajima, postavlja se pitanje da li je prisustvo urednika ove rubrike ovog puta bilo inicirano poimanjem izuzetnog kvaliteta i značaja učesnika, pretpostavljenim brojem posetilaca ili većim značajem ove od, na primer, teme kulturne globalizacije ili tolerancije? Ne želimo da verujemo da je u pitanju puko šesto čulo koje je, onako, senzacionalistički, "namirisalo krv"…

"Namirisalo" ili ne, "krv" je dobilo. Lokalne i "najžuće" i "najbelje" novine upale su u istu zamku proglašavanja Skandala. Šta je ovde Skandal? Odlazak s javnog razgovora kao način izražavanja neslaganja? Paraperformans kao oblik izražavanja mišljenja? "Spektakl" ("u nas" pozitivno kvalifikovan, za razliku od negativno kvalifikovane "estrade") kao komunikacijski kanal za promociju intelektualnog diskursa? Slučajan uzorak javnog mnjenja koji, očigledno, "civilizovani" mediji nisu dosegli svojim sadržajima? "Vulgaran" vokabular kao "vid komunikacijske ekonomike"? "Vređanje" kao forma za problematizaciju inicijalnog pojma koji je određen za temu javnog razgovora? Vi niste nigde pomenuli Skandal. Ako smo uspešno dekodirali vaš tekst, učinili ste nešto "bolje" istakli ste implicitni zahtev za "Novu Kulturnu Politiku" zasnovanu na tri postulata: 1. održavanje starih i produkcija novih tabua; 2. formiranje nove neformalne liste "zabranjenih ljudi"; 3. selektivna eliminacija dijaloga. ("Funkcije" u nadležnosti pomenute Čaršije?)

Kao idealistički pobornici Volterovog stava iz pisma Helveciju ("Dragi gospodine, ja se s vašim mišljenjem ne slažem, ali ću do kraja, do smrti braniti pravo da ga zastupate."), molimo vas da nas (i mali deo javnosti koji se slaže s Volterovim budalaštinama) obavestite da li tražite obnavljanje modela kulturne politike s kraja četrdesetih i početka devedesetih prošlog veka. Da najzad saznamo na vreme da li treba da pakujemo kofere.

Ukoliko niste bili među dvadesetak posetilaca koji su napustili javni razgovor nakon smanjenja broja učesnika, te ako ste, zajedno sa više od trista posetilaca "u zanosu", odslušali još nešto osim onoga što ste citirali, mogli ste čuti da su svi učesnici razgovora uspeli da iskomuniciraju izuzetno važne i korisne sadržaje. Ukoliko su vas takvi sadržaji uopšte zanimali.

Ukoliko vas ipak zanima, namere organizatora bile su da dve osobe koje su s minimum dve strane hvaljene/optuživane za političku (ne)korektnost i pre i posle "petog oktobra", dramske spisateljice i predavačice na FDU, te dva teoretičara različitih generacija i senzibiliteta, evaluiraju fenomen političke korektnosti, kako generalno, tako i u kontekstu njegove neminovne "implementacije" "na ovim prostorima". Sa svim mogućim "digresijama" ka važnim temama koje nesumnjivo koreliraju s temom političke korektnosti: govor mržnje, rasizam, nacionalizam, šovinizam, lična odgovornost za sopstveno javno istupanje, lustracija, tolerancija. S dopuštanjem da svako od učesnika izabere formu u kojoj će saopštiti sadržaj. S dopuštanjem da "raspojasana masa" nešto pita učesnike razgovora. Na JAVNOM razgovoru, u neformalnoj atmosferi, o čemu su svi učesnici unapred bili obavešteni, kao i o imenima "eventualno spornih" učesnika razgovora. Kao i o konkretnim unapred pripremljenim pitanjima moderatora.

To je ona javna, "politički korektna" namera ovog konkretnog razgovora. Ono što su bile naše "kamuflirane" namere celog projekta (ukupno 12 događaja) su:

– Produkcija javnih događaja koji će atraktivnošću koncepcije i promocije privući broj posetilaca i novinara koji je neuobičajen za tu vrstu manifestacija;

– Korišćenje tako formirane situacije za masovniju i medijski učestaliju promociju intelektualnog diskursa, argumentovanih stavova, civilnih inicijativa;

– Demistifikacija pojmova i termina koji se u ovdašnjoj "tranzicionoj" terminologiji koriste tek "za opsenu prostote", a u pitanju su fenomeni čija je implementacija nužnost u svim društvima u tranziciji, te, kao takvi, moraju biti objašnjeni korisnicima njihovih pozitivnih posledica – građanima;

– Stvaranje prostora za argumentovano demistifikovanje "sadržaja" koji su svesno preuzeli atraktivnu (uni)formu "dogmi za posvećene", a dodatno dobijaju na privlačnosti neformalnim promovisanjem u zabranjeno voće;

– Restauracija kulture dijaloga, debate, polemike – restauracija ustanove tribine kao procesa koji utiče na javno mnjenje, javni diskurs i javni rad (što je, iskreno se nadamo, sušta suprotnost konceptu "najobičnije tribine" kao "krajnje neobavezne forme javnog pretresanja aktuelnih pitanja" koja "protiče mirno, uz podnošljivo smaranje onih koji ništa drugo nisu mogli da smisle za to veče").

To su BILE naše "kamuflirane" namere. Sada više ne mogu biti jer smo ih morali razotkriti. Zato što upravo one ličnosti i institucije, od kojih smo, s obzirom na njihovu intelektualnost i idejna opredeljenja, najpre očekivali da razumeju i podrže našu koncepciju, nju ili nisu shvatile ili su je odlično shvatile i zatim ili odbile da je podrže ili odlučile da je javno "miniraju".

Sa žaljenjem što ste eliminaciju dijaloga kao postulat primenili i u našem slučaju

Za Projektni tim "Preteći fenomeni"