Jao, Miloše, što mi ukrade temu ispred nosa… Izvinite, gospodine Vasiću, na šaljivom tikanju, ali to je tema koja me zaokuplja već jako dugo i koju u glavi razrađujem na način neverovatno sličan vašem. A to što je još nisam sročio i "sneo" na papir (Francuzi koriste baš taj kokošiji glagol da izraze muku sastavljanja tekstova delikatne sadržine) nije stvar hrabrosti, odnosno njenog odsustva, već zamora od reakcija kojima sam već bivao izložen, bujicama nekih velikih besmislenih reči, hipertrofiranih negativnih emocija, svaki put kad bih objavio nešto u vezi sa crkvom (verskim zajednicama uopšte), ćirilicom, kosovskim problemom… I to uglavnom od strane onih koji su i sami ateisti (ali im to još niko nije rekao), koji mnogo češće od mene pišu latinicom (a da to i ne primećuju), i koji se o Kosovu informišu samo iz zbirki junačkih pesama. Da, i iz one istorije po kojoj se takozvani indoevropski jezici imaju pravilno zvati indosrpski.

I taman kad pomislim da je sve otišlo u PM (engl. – popodne), vidim kako se neko poput vas javi i ubitačno šalozbiljno prozbori o nekim važnim stvarima kako priliči jednoj (našoj) generaciji koja je imala privilegiju da preko, što kosmate, što ćelave glave, preturi bar dva zvanična pogleda na svet i njihove branitelje koji bi ih bolje bili odbranili da su manje govorili.

Dakle, gospodine Vasiću, alal vam plajvaz!