Davno, krajem osamdesetih godina prošlog veka, zagrebački nedeljnik "Danas" objavio je intervju sa poznatim muzičarem i muzičkim pedagogom Mihovilom Logarom u kome je, između ostalog, bilo reči i o tada veoma popularnom mladom pijanisti Ivi Pogoreliću. Na pitanje novinarke ne misli li da u umetnosti treba, osim talenta, imati i sreće, i da verovatno na stotine nekih drugih Pogorelića, Tesla i sličnih tavori po zabitima bivše Jugoslavije nemajući šansu da iskažu svoj talenat, Logar je kategorično odgovorio sa "ne", jer, citiram po sećanju, "u talenat, u veliki talenat, spada i sposobnost da ga se plasira, bez obzira na takozvane objektivne okolnosti".

Višak slobodnog vremena i sve veće i lakše prisustvo umetnosti (svih oblika, nivoa i orijentacija, uključujući ponajviše multimedijalne forme i internet) u životu običnog čoveka, probudili su u mnogima stvaralačkog "crva" i to je dobro. Mnogi će u trenutku nekog posebnog nadahnuća napisati pesmu, pripovetku, složiti semplove u zanimljivu melodiju, objaviti neku sjajnu fotografiju, ali će i pored svih tih pogodnosti samo oni pravi i najveći talenti postati poznati i priznati umetnici. Jer umetnost je posebnost, jedinstvenost, ona podrazumeva stvaralački napor (muku), a tehničke olakšice čine samo da kriterijumi rastu. Ako je nekada u likovnoj umetnosti "vernost stvarnosti" bila vrlo važan kriterijum (ali ni tada jedini niti najvažniji), sa pojavom fotografije taj kriterijum gubi na značaju ili potpuno nestaje. Drugim rečima, umetnik će uvek morati da pripada manjini, da "ume" nešto što nije dato svakom smrtniku.

S druge strane, ne mogu da se složim s pismom g. Seada Mulabdića da je sipanje otrova mržnje po blogovima i drugim lako pristupačnim načinima javnog izražavanja dobra prevencija zla. "Taj anonimus umjesto da uzme pušku i pobije svoje komšije ili kolege, može da se iživi preko nekog bloga i dobije satisfakciju da ga je neko slušao – nešto kao Hajd park koner u sajber svijetu". Pre će biti da će se, dobivši javnu podršku na blogu (a "javna podrška" može značiti da od deset postova sedam bude u njegovu korist, iako je reprezentativnost beznačajna), taj anonimus osloboditi i onog minimuma skrupula koji je možda imao i lakše se latiti puške. Reč ima ubitačnu snagu, a mnoge zločine iz nedavne balkanske istorije nadahnula je upravo javna reč mržnje i prezira, poziva na obračun, osvetu ili istrebljenje. Zato je bolje koristiti javnu reč za osudu nasilja i svega onoga što ga ohrabruje. Svaka dobra stvar se može zloupotrebiti, a reč najlakše.