Nekoliko godina unazad osećam zebnju kada neko na javnom mestu zatraži od mene da se izjasnim o svojim verskim i političkim ubeđenjima. Biti agnostik (ili, još gore, ateista) u Srbiji je danas mnogo gore nego biti musliman (što takođe nije preporučljivo). Ako se izjasnim kao republikanac, automatski se prilepljuje epitet – komunista. Ako javno kažem da sam Srbin po rođenju, ali ne i po ubeđenju, izađe na isto kao da sam opsovao nekom majku (srpsku, naravno). Zaista sam ne malo zabrinut šta će biti sa slobodama intelektualaca (moj prijatelj je zamalo dobio batine, jer nije ustao kada je pored bašte kafića prolazila procesija za Veliki petak). Naročito me povređuju stavovi onog predstavnika omladinske hiperhrišćanske organizacije, koji očigledno želi da nas sve primora da živimo starozavetno. Još više sam zabrinut, jer se radi o nečemu što, po svoj prilici, nećemo moći da sprečimo, jer će uskoro početi hajka na one koji pokušaju da odbrane pravo na individualizam.