Kao čitalac "Vremena" od njegovog prvog broja, veoma sam iznenađen odnosom redakcije prema mom tekstu. On je objavljen u "Vremenu" a da prethodno nisam kontaktiran ni ja kao autor, a ne znam ni da li je to učinjeno sa odobrenjem uredništva NSPM-a, koje je članak prvobitno objavilo.

Objavljujući moj tekst, redakcija "Vremena" načinila je nekoliko krupnih i povezanih grešaka. Tekst je okvalifikovala kao "pokušaj izazivanja polemike", a objavila ga je delimično, bez izvora o radovima D. Todorovića koje sam objavio u analizi, u fusnotama. Ovim je moj tekst nasilno lišen argumenata koje sam naveo i koji su njegov integralni deo. Kada se tekstovi prenose, prenose se integralno. Analize objavljujem uvek samo kao celovite, pažljivo navodeći činjenice na kojima su zasnovane. Izbrisavši iz mog članka argumente, uredništvo "Vremena" dalo je sebi pravo da pod navodnicima navede: saradnik ovog časopisa "analizira" kulturnu politiku "Vremena". Time je pred čitaocima moja analiza netačno predstavljena kao polemička provokacija.

"Vreme" još ima autore poput Lj. Živkova, čiji će članci ostati u antologiji srpske satire. Neumoljivi Teofil Pančić je pored svog agresivnog stila uvek isticao i pozitivne vrednosti koje zastupa. Nažalost, "Vreme" je prerano ostalo bez Stojana Cerovića, koji je kao kolumnista doprineo da se liberalni mejnstrim ne radikalizuje i ostane u okvirima kulturnog dijaloga i građanskih vrednosti. Danas, međutim, "Vreme" svog dežurnog negativistu promoviše u "književnika". U tom svetlu, ne čudi me što ovaj časopis na silu menja kritičku analizu pisanja o svom saradniku, što objavljuje članke bez autorske saglasnosti. Može se samo konstatovati žalosna istina: čini se da je vreme pregazilo "Vreme".

Kontekst u koji je stavljen naš tekst takođe je problematičan. Tako su "u paru" objavljena dva navodno kritička teksta prema "Vremenu", pa bi trebalo da se stekne utisak da smo mi ekstremi, a "Vreme" nekakav umereni mejnstrim. Naša primedba je da se "Vreme" jednostrano odnosi prema političkim i društvenim pojavama i da na isti način ne tretira pojave u društvu. Da li je moguće zamisliti da D. Todorović bude poslan na Egzit ili na predizborni skup LDP-a, pa da o njima piše na isti način kao i o "narodnjačkim radovanjima". Naravno da je nemoguće.

Ne shvatamo šta je sporno u našoj analizi. Pristojni i civilizovani ljudi znaju da je neumesno rugati se ljudskoj neobrazovanosti i fizičkom izgledu. Žalosna je činjenica da je gotovo sva produkcija jednog vašeg autora podrugljiva prema našoj tradiciji. To, nažalost, delegitimiše autora sa humanističkih pozicija, a redakciju u celini predstavlja u neozbiljnom svetlu. Naročito nam je teško palo da pišemo o jednoj njegovoj malicioznoj reportaži o godišnjici srpskih žrtava u Bratuncu. Ružno je bilo i čitati tekst koji ima tako selektivan pristup žrtvama i koji na tako ružan i ciničan način priča o ovom tužnom događaju. Sve žrtve obavezuju na pijetet i svačija suza zaslužuje saučešće, pa makar bile i srpske. Još jednom da istaknem: ne možemo ni zamisliti da neko u Beogradu napiše, a kamoli da objavi tekst koji bi na takav način tretirao muslimanske žrtve Srebrenice. To je dobro, ali nije dobro što je dozvoljeno da "Vreme" sebi dozvoli da objavi tekst koji se izruguje najintimnijim osećanjima unesrećenih, kao što je Todorovićeva "Na Drini gubernija". To nije tuđa sramota, to je naša sramota.

S poštovanjem prema časopisu "Vreme" kakav je nekada bio,

Dušan Kovačev