Poštovani gospodine Popoviću,

ne možemo se oteti utisku da Vaše pismo zapravo i nije upućeno nama kao autorima filma. Razloga za ovu tvrdnju je više, pa zato valja krenuti redom.

Mi – kao prvo – ne "otkrivamo tobož senzacionalnu činjenicu da je g. Vladimir Popović samo dva sata nakon ubistva premijera Đinđića raspolagao imenima i fotografijama glavnih osumnjičenih". Premijer Đinđić je ubijen u 12.25 sati 12. marta 2003. Fotografije sa imenima osumnjičenih stigle su u RTS oko 19 sati istog dana. Složićete se da je između čina atentata i objavljivanja fotografija prošlo najmanje šest sati.

Možda se ovo čini kao puko cepidlačenje, ali nije. Prenebregavanje činjenica poput ove vodi ka pogrešnim zaključcima.

Jedan od tih pogrešnih zaključaka vezan je za samu temu filma Atentat na Đinđića – medijska pozadina. Mi se ni na koji način nismo bavili istraživanjem kako su predstavnici tadašnje vlasti – dakle i g. Vladimir Popović – došli do saznanja o organizatorima i izvršiocima atentata na premijera. Iz iskaza u našem filmu vidi se samo kada su se i kako fotografije s njihovim imenima prvi put pojavile u medijima, pa samim time i u javnosti. I ništa više. Prema tome, ono što Vi nazivate "kolosalnim profesionalnim gafom" ne stoji jer to, jednostavno, nije bila tema filma. Da smo se bavili utvrđivanjem načina na koji je započeta i vođena istraga, odnosno svim onim što je prethodilo atentatu na premijera Đinđića, ne bismo propustili da kontaktiramo s g. Popovićem, specijalnim tužiocem, policijom, sudijama, advokatima oštećenih i – svakako – s Vama. Ovako, Vi nam prebacujete u "najboljem slučaju, neobaveštenost, površnost i propust da proverimo svoje izvore, njihovu verodostojnost i njihovo znanje činjenica" za nešto čime se nismo uopšte bavili.

Dokumentarni film Atentat na Đinđića – medijska pozadina javno je prikazan i svako ima pravo da na njega javno reaguje. Autori tu nikog ne mogu da spreče, ni Vas, ni g. Aleksandra Tijanića. Ipak, nije dobro što generalni direktor RTS-a za lični politički obračun koristi deo dokumentarnog filma koji je snimljen u produkciji kuće na čijem je čelu i emitovan u njenom udarnom terminu. Na taj način, narušen je kredibilitet i autora i filma, ali i samog RTS-a. Da je naš dokumentarni film emitovan na nekoj drugoj televiziji, reakcija g. Tijanića možda bi bila razumljivija; ovako, ona to nije. No, mi na ovaj postupak g. Tijanića nismo mogli da utičemo, kao što ni on nije uticao na formu i sadržaj našeg filma.

Još manje smo mogli da utičemo i na činjenicu da je emitovan na početku izborne kampanje. U tom kontekstu, ne želimo da trošimo reči na razne uvrede, poput onih koje je izgovorio g. Vladimir Popović, a koje su motivisane političkim razlozima i ličnim sukobima s osobama s kojima ni mi, a ni naš film, nismo ni u kakvoj političkoj vezi. Ova vrsta reakcija mnogo više govori o načinu delovanja i kulturi dijaloga onih koji tako reaguju nego o nama ili onome što smo postigli ili želeli da postignemo u našem filmu.

Na kraju, nije na nama da tumačimo sopstveni rad. Svako ima pravo na kritiku. Sve, pa i najoštrije zamerke, potpuno su na mestu ukoliko se tiču samog dela. Nažalost, takvih je do sada bilo vrlo malo. Umesto argumentovanih kritika na film koji smo uradili onako kako smo smatrali da treba, suočili smo se sa raznim zamenama teza, podmetanjima i tumačenjima motivisanim dnevnopolitičkim interesima i potrebama aktera u ovom sukobu. Vaše pismo, g. Popoviću, savršeno se uklapa u gorenavedeno.