Gospođica Biljana Srbljanović, dakle, najpre čuje "momka u teksas jakni" kako se obraća profesorki, zatim sluša nastavak dijaloga profesorke i "onog u jakni", da bi se i sama uključila ("željna svađe"!) u polemiku s – "jaknom".

Naravno da sam shvatila ne tako komplikovan sadržaj onoga što je trebalo da bude poenta ove "svakodnevnice". Ono što je zaista interesantno jeste postepeno postvarenje čoveka u "jaknu", ono koje se, recimo, odigralo u očima autorke teksta. Čini mi se, naime, da je gđica Biljana započela razgovor s Nekim tek kada je on za nju postao Nešto, kada ga je njen altruizam i "antipredrasudan stav otvorenog društva" naterao da se, opet u njenim očima, ponizi do stvari. Zato što pomenuti odiše paranoičnim nacionalizmom, pretpostavljam. A to je nešto što autorka ne može da podnese.

Možda grešim, ali nekako mi se nameće stav da bi jedan dramaturg pre svega morao da bude humanista, onaj koji ljude najpre treba da razume, ne samo da osuđuje, kako to Biljana s "Vremena na Vreme" zdušno čini. Ona piše kao da veruje samo u jedno – svoju sopstvenu svakodnevicu, sopstvenu ispravnost, pa joj teško padne što se neko raspituje za njenu nacionalnu pripadnost, dok veoma lako i duhovito Čoveka preobrazi u stvar.

Pisanija Biljane Srbljanović pretenduju da budu kritike, ali nisu ni blizu tome, jer kritike ne mogu postojati ako namesto postojećeg stanja ne mogu ponuditi bolje. Kriticizam je, u Kantovom duhu, za svoj krajnji cilj uzeo da se približi odgovoru na bar dva pitanja: šta mogu da znam i šta treba da činim. Autorka svoje Svakodnevice u startu ima odgovore na prvo pitanje (mogu da znam da je "srpski saobraćaj loš, srpski ljudi siromašni i zaglupljeni, srpska deca drogirana srpskim turbo-densom"…), ali i ne pomišlja da drugo pitanje uopšte i postoji. Zaista, ŠTA TREBA DA ČINIM?

Šta treba da činim, osim alternativa ponuđenih u Biljaninoj Svakodnevici – osim da se gnušam paranoičnog nacionalizma, da nudim prezir i mržnju onima koji se ne uklapaju u ono što bih želela nazivati svojom svakodnevicom?

Ako bih i mogla da uračunam u tekstove Srbljanovićke vešto utkanu "umetničku" sujetu, a pri tom je ne "osudim" (jer smo svi sujetni), ipak ne mogu da se ne osvrnem na zastupljenost stajališta dvostrukog morala, koji krasi (opet po mom mišljenju) bezmalo svaki njen tekst. Svako od nas je znao da odahne kada se detonacija začuje negde daleko, ne zato što se pravimo da "Batajnica nema ljude" i što drugima želimo zlo, već upravo zato što smo samo ljudi.

I – na kraju teksta "Ništa, Batajnica!", tamo gde "jakna" postaje ponovo čovek, ali čovek "što nekažnjeno širi međuljudsku mržnju", pitam se o kome zapravo piše Biljana Srbljanović i čiju Svakodnevicu opisuje. Svako ko se usudi da ljudsko biće (pa bio to i paranoični nacionalista) snizi na nivo stvari najviše tim činom o sebi kaže i najviše opisuje svoju Svakodnevicu, u kojoj, uzgred budi rečeno, mnogi ljudi ne žele da učestvuju. To što mi Ona nudi u svojim tekstovima nije moje, te kritike koje samo nose formu za mene su nedopustive.

Volela bih da se gđica Srbljanović zamisli nad svojim tezama; u suprotnom se izlaže opasnosti da, od prevelike ljubavi prema ljudima uopšte, zamrzi svakog ponaosob – što bi za njen talenat zasigurno bilo pogubno.