Ova rapsodija o Vladi Srbije je počela da para uši, prenemaganje partija je prešlo na nivo degutantnosti, a od serije, recimo, venecuelansko-bolivijske produkcije deli nas saznanje da je neko nekom davno izgubljeni sin, brat…

Dakle, višenedeljna javna rasprava o eventualnoj rekonstrukciji vlade je jedna politička igra koja za cilj ima bacanje koske javnosti i kupovinu vremena, u nadi vlastodržaca da će doći do nekakvog rešenja, koje bi trebalo bar da uspori rastuću inflaciju i nezaposlenost. Trka u demagogiji – Tour de Srbija 2011 – uglavnom se svodi na obećanja o smanjenju broja funkcionera i njihovih plata, proverenu priču koja potpiruje gnev građana prema svojim predstavnicima, i odveć neprijateljski odnos na relaciji čovek–država, a oni koje građani prepoznaju kao prvoborce u ovoj novoj-staroj borbi, dobijaju možda i presudne političke poene.

Kao sto obično biva, građani Srbije ne vide drvo od šume, pa će u kampanji za naredne izbore, verovatno vlast uzeti oni koji obećaju vladu sa pet ministara koji će zarađivati po 30.000 dinara, skupštinu od 25 poslanika čija će primanja biti 25.000 dinara, direktore i članove upravnih odbora državnih preduzeća sa primanjima po 22.000 dinara (sto je minimalac za VSS). A kad na veliki broj nesavesnih manipulatora dodamo i poremećen odnos građana Srbije prema svojoj državi, koji su istu skloni kriviti za ono za šta jeste i nije kriva, dobijamo jednu satiričnu realnost u kojoj je za osudu da, na primer, poslanik ili ministar primaju po 100-150 hiljada dinara platu, ne, oni treba da zarađuju isto kao oni koji sede u državnim ustanovama i guraju prste u struju ne bi li razbili monotoniju.

Nije suština u broju ministara, poslanika i njihovim platama, suština je u stvaranju sistema koji će ih primorati da preuzmu odgovornost za svoje postupke. Jedino tako će građani moći da budu spokojni, jer će resursi njihove zemlje biti korišćeni kako treba, a eventualne zloupotrebe najstrože kažnjene.