Gospodin Ivan Milenković u svom reagovanju na tekst "Dok Holidej", između ostalog, pominje da sam propustio da dodam "apsolutno ključni detalj" o Dokovim koltovima, da su ti koltovi bili poniklovani, što je, u Milenkovićevom imaginarijumu, važno. Priznajem da nisu pomenuti i neki drugi važni detalji, zbog nedostatka prostora. Na primer, Holidejev indijanski šarac Mig, konj izuzetne inteligencije, koji je sa legendarnim kockarom delio mirnoću i hladnokrvnost. Kada bi Dok pucao iz sedla, "Mig, naviknut na grmljavinu koltova, samo bi zastrigao ušima i ostao ukopan u zemlju". Što se tiče koltova, preciznosti radi, nikada nije pomenuto da su kompletno poniklovani ("Videla se visoka Džoržijančeva silueta, sa dva kolta čije su niklovane cevi blistale kao krljušti", Kalaganov opasač, broj 56, 27. decembar 1976).

Milenković je nadahnuto dodao mnoge bitne stvari koje su obeležile život Doka Holideja, ali je sam napravio veliki propust. Kada piše o Lauri Higins, "crvenokosoj lepotici-kockarki otrovno zelenih očiju" (ta crvenokoso-zelenooka kombinacija opasno je palila dečačku maštu; kasnije se ispostavilo da tako nešto u pravom životu ne postoji, bar ja lično nisam video ništa slično), i opisuje da je ona bila "zauvek tragično i neskriveno zaljubljena u Doka, kao što je i on, jednako zauvek, jednako neutešno i jednako tragično, bio zaljubljen u nju", kao objašnjenje neostvarenosti njihove ljubavi Milenković navodi da Dok "u herojskom gestu samožrtvovanja, hoteći da je liši bola, beži od nje kao čovek osuđen na smrt od tuberkuloze". Prava istina je mnogo dublja. Dok Holidej je za kockarskim stolom ubio Ralfa Higinsa, Laurinog oca, "kockara koji je umeo da dobija i poteže kolt kad gubi". Od tog trenutka je tada veoma mlada Laura počela da mrzi Doka. I sama je postala kockarka samo da bi opsesivno pratila Holideja širom Divljeg zapada želeći da osveti oca, mada je bila svesna da je sam Higins bio kriv za svoju smrt jer je potegao prvi, zato što nije mogao da podnese poraz u partiji pokera. Tokom godina, njena mržnja se pomešala sa zaljubljenošću u Holideja, a svest da senka mrtvog Higinsa stoji zauvek između njih učinila je ljubav Holideja i Higinsove dostojnom antičke tragedije.

Za kraj, samo da napomenem da Milenkovićevo reagovanje nisam shvatio kao pokušaj ostrašćene polemike, već kao doprinos dubljem razumevanju jednog važnog dela kulture koji je obeležio mnogo generacija. Polemički ton je Milenkovićevom tekstu očigledno dala ruka urednika, koji je tendenciozno u podnaslov izvukao jedini sporni detalj koji smo, nadam se, ovom prilikom potpuno razjasnili.