Nije tačno da se u Srbiji ne obeležava antifašistička borba. Ona se obeležava na odgovarajući način 9. maja pod nazivom Dan pobede! Obeležava se dan kada je država čija je Republika Srbija sledbenica, kao deo antihitlerovske koalicije, pobedila u Drugom svetskom ratu. Ovim je država napustila partijsko svojatanje društvene borbe, odnosno načinila iskorak od shvatanja koje je vladalo u vreme jednopartijskog političkog totalitarizma da Komunistička partija kao avangarda radničke klase i svih progresivnih društvenih snaga propisuje sve pa i relevantne istorijske događaje i važeće interpretacije istih. Većina današnjih stanovnika Srbije rodila se i odrasla i vaspitala u zemlji u kojoj je važeću istoriju pisala određena grupa pojedinaca unutar struktura Saveza komunista Jugoslavije i političko-policijskih organa zaduženih za odbranu monopola vlasti Komunističke partije. Tek poslednjih desetak godina monopola vlasti SKJ u javni diskurs polagano su pripuštane teme i sadržaji vezani za vreme "narodnooslobodilačkog rata i socijalističke revolucije" koje sadašnji kriptoljševici staljinističke provinijencije vole da denominuju kao "antifašističku borbu". Zanimljiv je transfer značenja u vremenu: u vreme jednopartijskog jednoumlja upotreba termina "antifašistička borba" bila je ređe u upotrebi jer je njena upotreba ukazivala na činjenicu da su u vojnim formacijama NOP-a i u njegovim organizacijama u pojedinim delovima Jugoslavije masovno učestvovali nepartijci, a u Sloveniji su u Oslobodilnoj fronti participirali čak i nekolike nekomunističke političke stranke. Pravoverni boljševici i zadrti titoisti nisu voleli ovaj termin jer je njihov izbor bio "narodnooslobodilačka borba i socijalistička revolucija". Verovatno je i ovaj neki Miodrag Zečević bio na strani potonje sintagme. U drugoj polovini osamdesetih, posebno posle javnog objavljivanja istoriografskih dela koja su obrađivala kontroverzne ili prećutkivane teme perioda rata i uspostavljanja komunističke diktature proletarijata i njene avangarde KPJ na čelu sa drugom Titom… termin "antifašistička borba" dobio je značenje borbe svih pojedinaca i društvenih snaga koji su bili protiv nemačkog nacionalsocijalizma, italijanskog fašizma i njihovih pomagača u rasparčavanju i okupaciji Jugoslavije. Sintagma "narodnooslobodilačka borba i socijalistička revolucija" je prepuštena odumiranju kao što su to ranije bile odumiranju prepuštene država, privatna svojina, kapitalistička klasa i slični istorijski prevaziđeni fenomeni. Sada smo svedoci da su termin "antifašistička borba" prisvojili upravo oni – ako su još živi – koji su u vreme partijskog monopola vlasti preferisali "narodnooslobodilački rat sa akcentom na socijalističku revoluciju". Po starom udbaško/NKVD-ovsko/gestapovskom obrascu ovi sadašnji Zečevići/Mirkovići u poslednjim bitkama stvari koju su sami uništili svojom nesposobnošću i sebičnošću, uskogrudošću i gonjeni nečistom savešću preuzeli su zastave i parole svojih negdašnjih protivnika i pokušavaju da im oduzmu pravo govora i da ih ako treba umlate, pošto su uspeli da se provuku kada je bilo vreme bespoštednih borbi. I sada, kao i tokom čitave vladavine oni se nikada nisu dičili time da ih je, takve kakvi su i sa idejama koje su u krvi i pendrecima uvodili, na izborima izabrao narod – nekada u Jugoslaviji a sada u Srbiji. Oni na izbore i izbornu demokratiju i ne računaju. Oni računaju da im se dekretom vrati ono što su revolverima i pendrecima, a i dugim cevima ako je trebalo, izborili oni i njihovi komandanti. Oni da opet vladaju Srbijom, onako kako su vladali kada su – u velikoj većini slučajeva – nahrupili u Srbiju 1944. godine i zagospodarili njenim bogatstvima i ljudima. Ona manjina koja im je pristupila kada su na talasu bespoštedne pesnice Crvene armije ovladali srpskim gradovima, varošicama i selima, kao i ona većina koja je tokom poratnih decenija pristala na novu vlast i dalje ne veruje u izbornu demokratiju jer instiktivno oseća da je upravo vlast zasnovana na slobodnim izborima negacija čitavog njihovog poduhvata, pa može se reći i smisla života velikog broja njih.