Iz hladnog podstanarskog sobička sa zemljanim podom i crevima koja krče od gladi, bežao sam u toplu, mirišljavu, ušuškanu salu Narodnog pozorišta u Nišu, provodeći dva sata u predivnom svetu duhovnih iluzija, gde nema gladi, ovozemaljskih muka ni banalnosti.

Brendan Bien, Miroslav Krleža, Stevan Sremac, Branislav Nušić… hladne i gladne večeri pretvarali su mi u čaroliju, zbog koje vredi živeti.

Zbog toga pozorište i postoji, od vremena stare Helade do danas, i ništa ga ne može zameniti.

Gospođi Aniti Mančić, velikoj umetnici, hvala na svemu što radi u pozorištu i na ovom intervjuu, sa kojim mi je ulepšala prvi dan Božića.