Neosporno je pravo gospodina Cerovića da se u verbalnom sukobu premijera Živkovića i guvernera Dinkića (ili DS i G17, svejedno) opredeli za jednu od sukobljenih strana. Mada sam pristalica premijera i član njegove stranke (neaktivni, na sopstvenu žalost, već duže od pet godina), nemam nameru da branim njegovu izjavu o NBS-u i guverneru. Možda bih se i složio sa stavovima g. Cerovića povodom tog konkretnog slučaja, izuzev sa njegovom kvalifikacijom posledica kao "prosto nepopravljivih".

Motiv mog reagovanja je pokušaj g. Cerovića da taj sukob protumači u kontekstu celokupne situacije na političkoj sceni Srbije tokom vanrednog stanja, sa pozicija koje smatram apsurdnim. Na javni sukob pomenutih zvaničnika on nadovezuje tretman (čiji?) DSS-a i Koštunice kvalifikujući ga kao "nimalo fer, barem dok policija izrazi osnovanu sumnju da su oni učestvovali u zaveri za političko ubistvo". O mogućnosti povrede prava i sloboda DSS-a i Koštunice (ili bilo koga drugog) ozbiljno pitanje bi se uopšte i moglo postaviti, smatram, tek kada bi dotični politički akteri postali predmet policijske istrage i/ili sudskog postupka, a ne pre i bez toga kako sugeriše g. Cerović. Ovako ispada da su pripadnici stranaka Vladine većine izuzetno zgrešili što su, kad već nisu suspendovali politički život opozicije (što bi, naravno, mirisalo na represiju – ovo kažem bez ironije), propustili da suspenduju sopstveni.

U situaciji neometanog odvijanja aktivnosti opozicionih stranaka (ako je neko obustavio konferencije za novinare, javna saopštenja, zasedanja stranačkih organa i sl. meni je ta informacija promakla), istovetne aktivnosti vladajućih g. Cerović praktično ocenjuje neprihvatljivim. Na njegovu tezu da "neki od mladih, pregrejanih i brzopletih dosovaca kao da su hteli da sve svoje protivnike zgrome i zbrišu jednim potezom" odgovoriću svojom da je velika sreća što im stari, podgrejani i sporopleti nedosovci evidentno ostaju dužni u tome. Znam da zvuči ironično i bizarno, ali nisam siguran da se na pomenutu tezu i može drugačije odgovoriti.

Toliko o represivno-totalitarnom potencijalu političkih izjava koje, korespondirale ili ne, vremenski i tematski, sa policijskim i sudskim postupcima, sa procenom njihove zakonitosti i opravdanosti, imaju suvisle veze koliko i dadaizam sa Drugim zakonom termodinamike.