Sve smo mi nečije ćerke, htele to ili ne. Onda vrlo često i ćerkine majke, s malo više slobodne volje, ali ne potpune. Da bismo na kraju s malo sreće postale ono što jeste najbliže nama samima, ničije majke niti ćerke. Igrajući se u međuvremenu sa svim ženama oko sebe kao sa vatrom tih uloga. U suprotnom, ostajemo samo majke i ćerke igrajući se sa svim ženama sveta najstarije igre moći u kojoj nema gubitnika niti dobitnika. U kojoj žene bdiju i stradaju, dok muškarci vode ratove ili spavaju.

Mizoginija: znam dosta o tome i to odnedavno tek, od kada mi je umrla majka, od kada sam napisala knjigu matrimonium, dnevnik moje primarne ljubavi i zajednice s mojom majkom.

Jasna Trifunović, mlada advokatkinja iz Glasa razlike je moja dobra drugarica s kojom poslednjih nekoliko godina redovno i dugo razgovaram poslovno i privatno u ovoj više dosadnoj nego burnoj tranziciji: počele smo da se družimo u jednom teškom trenutku pred sam kraj Miloševićevog režima, kada je unutarnja represija krenula i ka ženskim grupama i kada smo sedele na feminističkoj školi (terasi) na crnogorskom moru i plakale. Iako bi mogla da mi bude ćerka, postala mi je drugarica, intimna. Moja ćerka nije moja drugarica, ona je moja ćerka. Kasnije sam saznala da Jasna ima mamu, Leilu Ruždić, poznatu političarku koja nosi drugo prezime od svoje ćerke. To je i moj slučaj i to ne slučajan. S obzirom na to da žene imaju uvek tuđa prezimena, neka bar diskontinuitet bude njihov kontinuitet. Leilu ne poznajem lično, može se reći da čak znam veoma malo o njoj, i to ne preko Jasne. Znam da je jedna od malo žena koja je nešto uradila u novoj državi u vezi s pokretanjem ženskih pitanja i da dobro izgleda. Meni je to sasvim dovoljno da je podržavam u ovoj političkoj pustinji.

Veliki problem naše demokratske scene u tranziciji nije žensko pitanje, naprotiv, ono gotovo da ne postoji. Imamo, čini mi se, primaran problem nedostatka pravne i formalne države, nevidljivu kriminalizovanu strukturu moći u samoj državi, gladan, iscrpljen i neosvešćen narod i rastući militarizam i klerikalizam.

S druge strane, svetski bol feminizma i žena koji još jedanput stiže do nas kao karikatura jeste odnos vlasti među ženama na vlasti: surovost, nelojalnost, kompetitivnost i borba za moć koja ne da imitira muške odnose, već u nedostatku istorije ženske solidarnosti ona je i prevazilazi. Kao komunizam u praksi tako i feminizam na delu postaje često zastrašujući zahvaljujući akterkama, iako je jedna od najvrednijih i poslednjih velikih ideja novog doba.

Ja ne gubim veru u feminizam i ženski pokret jednostavno zato što ne postoji važnije globalno pitanje danas. Deo koji zovem Srpska feministička postmiloševićevska scena obrušio se na Jasnu i njenu mamu: ništa novo, što se mene tiče. Još pre dvadeset godina, kada sam ja bila ćerka doduše mog oca, takozvano dete crvene buržoazije, zajedno sa Žaranom Papić, takođe ćerkom i sestrom, i Dunjom Blažević, ćerkom i ženom, kada smo organizovale prvi feministički skup u Istočnoj Evropi Drug-ca žena, dobile smo pretnje, policijske dosijee, od drugih žena, od kojih je jedna danas izdavačica baš ženskih knjiga, Nataša Marković, i koja se kune u feminizam.

Taj istorijski mizogini obrt odredio mi je život, nisam godinama uspela da se zaposlim jer sam bila ćerka i zato sam postala spisateljica, prevoditeljka i izdavačica. Praktički misionarka i hroničarka dnevne ženske priče.

Mojoj prijateljici Jasni osporava se pravo da uđe u republičko telo jer je ćerka svoje majke, a čini mi se da se njenoj majci Leili na taj način osporava mnogo drugih stvari koje tek treba da uradi. Mnoge žene ćute jer su zbunjene, i ja sam isprva mislila da je bolje ne polemisati ukrug, ali sam se onda setila kako sam se ja osećala kad je mene okružilo ćutanje, a i da će nam to telo, naš mali i prvi pokušaj da se nešto žensko institucionalizuje u ovoj zemlji bezvlašća propasti. Znam da istorija ne napreduje, naprotiv, za žene, nazaduje mnogo brže nego što napreduje, u situacijama ratova kakve smo mi imale, ali ipak znam da ono malo što možemo da uradimo na ličnom planu, u sopstvenom dvorištu, može makar na jednom mestu, u sopstvenom nukleusu ljudi koje volimo da zaustavi zlo. Ne bih volela da jednoga dana moja ćerka plati cenu ovih ili bilo kojih drugih reči koje ja objavljujem, i zato u ime svih majki i ćerki koje znaju kako je teško voleti bilo koju ženu, kad si naučena da ne voliš ni samu sebe kao ženu, želim da dam podršku Jasni i Leili kao javnim akterkama tih nezavidnih uloga; nisu jedine, naprotiv; nisu je nasledile kao dinastije, već zaradile kao vredne, pametne i hrabre žene, i nisu poslednje. Sutra se to svakoj od nas može desiti, da bude ucenjena da bira između sebe i svoje ćerke jer to legalizovana mizoginija traži kao cenu ženskog uspeha: da se odrekne svoje lične istorije da bi mogla u nju da uđe i ne poremeti je. Ja na to više ne pristajem.