Vest o nestanku "Peščanika" tiho me je uznemirila. Ono što plaši je baš to što je Teofil Pančić primetio – kriza jeste u novom kontekstu koji je manje gorak al’ tek jedva bittersweet.

Ja sam odavno svesna koliko dugujem Miloševiću i mrtvom mraku devedesetih. Bilo je isuviše lako videti zrake svetlosti u takvom mraku. Tada sam odrastala i moj sistem vrednosti se formirao na vrlo jednostavan način – biti skoro sve ono što režim nije.

Istina, sloboda, mir, tolerancija i pravda su neprocenjivo vredni kada si ih željan (mnogi to previde kada govore o "izgubljenim generacijama"). "Peščanik" se tako čvrsto formirao na ovim stubovima jer je nikao iz zemlje bogate tim dugo nekorišćenim resursima.

Ali sada je stigao sumrak i teško je proceniti sa koje strane sija sunce. Na primer, sagovornici "Peščanika" koji komentarišu ekonomske prilike u zemlji često imaju sasvim suprotne stavove. Jedino su saglasni u tome da kritikuju vlast (što naravno nije greh, ali za koju ekonomsku politiku se zapravo zalaže levica u Srbiji?). Nije problem u tome što se u "Peščaniku" mogu čuti različiti ekonomski stavovi, problem je u tome što ama baš svaki sagovornik misli da vlast radi ama baš sve pogrešno. To već, kako da kažem, nije teoretski moguće.

Cilj sledećeg perioda biće prepoznavanje sunca, izazivanje jutra. Možda ovo sunce jeste prilično neuhvatljivo, ali možda smo se i mi previše navikli na prelaku jednostavnost mraka.