Požar u Hilandaru naneo je ne samo našoj zemlji neprocenjivu štetu, već je uznemirio svakoga ko je video slike pobesnele stihije koja guta objekte u dugom nizu između dve valjano zidane prepreke. Odgovorni rukovodilac radova nagađao je u medijima o mogućim uzrocima požara, navodeći neispravno građen dimnjak, nepostojanje protivpožarnih pregrada u tavanima, pomeranje tla i, na kraju, zaključio da je požar opomena ili kazna za srpski narod koji se nije okupio u dovoljnom broju na demonstracijama povodom pogibije srpske dece u Goraždevcu (NIN od 18.3.2004)… Ovakve izjave su moguće jer su, posle požara, uzroke i štetu utvrđivali oni koji su se o Hilandaru i brinuli (dva arhitekta i direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, istoričar umetnosti). Niko od zaista kvalifikovanih stručnjaka za zaštitu od požara nije, koliko ja znam, bio u prilici da objasni uznemirenoj javnosti kako je moglo, posle višedecenijskih radova i ogromnih suma novca koje je država izdvajala za Hilandar, posle obnova konaka i uvođenja centralnog grejanja u sve objekte, pa čak i glavni hram, doći do katastrofe u kojoj je za sada glavni i jedini krivac dimnjak.

Kao "druga strana", kako kaže Marko Omčikus, nisam "virila u dimnjak", već sam zavirila u svoje iskustvo (više od četrdeset obnovljenih ili saniranih objekata i obnova spaljenog konaka u Pećkoj patrijaršiji) i ispričala novinaru "Vremena" nešto o pravim uzrocima tragedije. Sve što sam rekla je tačno i ne vidim razlog da direktor ustanove koja treba da brine o spomenicima nešto zamera novinarki, već smatram da upravo on treba da insistira na utvrđivanju pravih razloga koji su doveli do mogućnosti da u požaru izgori više od pola Hilandara. Jedini argument koji je suprotstavio tehničkim pitanjima jeste taj da kao žena ne mogu da odem u Hilandar i da stoga o radovima i tragediji u njemu ne treba da imam ni stručno mišljenje.

Zaštita spomenika je veoma složen proces i podrazumeva čitav niz aktivnosti, a pre svega izradu, objedinjavanje i čuvanje dokumentacije o stanju i projekata za radove. Dokumentacija o Hilandaru u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture ne postoji jer je ni raniji ni sadašnji rukovodilac radova nije predao Zavodu (deo dokumentacije je čak poklonjen Univerzitetu u Prinstonu). Zakon nalaže da se projektna dokumentacija dostavi Republičkom zavodu na ocenu i saglasnost, ali tek posle požara saznajemo da ova procedura u slučaju Hilandara nije poštovana poslednjih deset godina.

U ozbiljne preventivne zaštitne radove spada saniranje dimnjaka kad je obnavljan konak, izrada protivpožarnih kalkana u tavanima kad su se popravljali krovovi, postavljanje uređaja za dojavu požara kada su ugrađivane nove instalacije, pribavljanje i redovno servisiranje protivpožarnih aparata, obezbeđenja dovoljnih rezervi vode u cisternama samo za gašenje požara, ako je već nema dovoljno i obezbeđenje bar dva agregata za struju. Ovo nisu atraktivni radovi i ne doprinose slavi konzervatora, ali su obično izuzetno korisni.

Umesto što okrivljuje dimnjak, direktoru Republičkog zavoda za zaštitu spomenika bi bilo bolje da otvori oči i zaviri u kvalitet i validnost projektne dokumentacije – projekte obnova konaka, projekte protivpožarne zaštite, da utvrdi da li ovakvi projekti uopšte postoje, ko ih je izradio, ko ih je revidovao i da li su radovi izvedeni po njima. Projekti bi morali biti bar sada revidovani od strane stručnih institucija, da bi se sagledala odgovornost učesnika u stvaranju uslova za ovu tragediju. Direktor navodi imena dosadašnjih učesnika u obnovi i, umesto da ih suspenduje, odmah ih promoviše za rukovodioce obnove posle požara. Kao direktor treba da, zajedno sa njima, prihvati deo odgovornosti ako ipak Javno tužilaštvo nađe razloga da se pozabavi slučajem požara u Hilandaru.