Slažem se, Teofil Pančić je, kao i obično, nazvao stvari pravim imenom. Ali, ima tu još jedna mala digresija. Naime, ako je tzv. medijski rat izgubljen, to jest ako smo ga izgubili, pretpostavlja se da je stvarno bilo nekakvog rata. A rat se obično vodi protiv nekoga, mada može i za nešto (na primer rat za mir, ali to je sasvim druga priča…). E, sad, protiv koga smo MI to vodili medijski rat? Protiv Sveta, Amerike, Evrope?… Taman posla! Taj medijski rat vođen je isključivo i jedino protiv sopstvenog naroda, srpskoga pre svega. Setite se samo Štule, Bijelića, Komrakova, Milanovića, Popova, Baletićeve, onog nesrećnika što je za RTS izveštavao iz Banjaluke, Markovića, Matića, Vujevića, Vučelića… ko će ih sve nabrojati…

Ta matrica se od onda nimalo nije promenila, nego je, zapravo, metastazirala u svim mogućim pravcima, tako da ono što danas uglavnom imamo od medija samo je nešto sofisticiranija, ali ne i bezopasnija vrsta ratovanja u cilju daljeg sluđivanja ovog nesrećnog naroda.

Prema tome, taj navodno izgubljeni rat završen je zapravo trijumfalnom pobedom njegovih stratega i jurišnika, a posledice te pobede još i danas svi osećamo i još ćemo ih dugo osećati.