Taman sam pomislio kako i na Stojana Cerovića kritika utiče pozitivno – poslednji njegovi tekstovi, nakon opravdanih kritika g. Srđe Popovića i njegovih istomišljenika, izvrsni su kao što su nekad bili – kad, izgleda da sam se ipak prevario.

Reč je o Cerovićevom tekstu "Kome zvona zvone". Idemo redom – citat, pa moj komentar.

"Dakle, što se mene tiče, radije bih dva sata gledao, po ko zna koji put, sirove materijale: avion koji nestaje u stakleno-metalnom zidu najčuvenije zgrade na svetu, plamen koji izbija s druge strane, ljude koji iskaču i lete, potom stropoštavanje, sve totalno nezamislivo, nemoguće, posle čega nam prestaje da verujemo u bilo šta."

Nema šta, izuzetno nadahnut opis katastrofe i hvale vredna spremnost da se isti materijal gleda po ko zna koji put. Ceroviću, to nije holivudski film, to se stvarno dogodilo! Za razliku od malih ljudi koji zaista ne žive u radio-aparatima, u Njujorku su stvarno živi ljudi skakali u zemaljski pakao sa vrha oblakodera. Dođite k sebi, čoveče! Da li vam je jednako bilo uzbudljivo rušenje mostova za vreme NATO bombardovanja Srbije – pa i to su bila čuda neviđena, snimci za pamćenje? Pretpostavljam da nije, budući da se radilo o zločinu za koje su krivi zli "ameri".

"Bosna je ovde bila zastupljena preko Danisa Tanovića s teškom pričom o ženama iz Srebrenice koje redovno (protestno?) obeležavaju nestanak svojih muškaraca za koje znamo gde su. Jedanaestog septembra dodaju i žal za onima iz njujorških kula, mada bi se sad sigurno mogao naći poneki Bošnjak koji malo više misli na svoju muslimansku braću nego na američke žrtve."

Ako pod muslimanskom braćom podrazumevate sve pobijene u Srebrenici, otkud vam pravo, Ceroviću, da se sa tom nesrećom sprdate i da verujete kako većinu Bošnjaka više brinu američke žrtve? Ako, pak, mislite da Bošnjaci svojom muslimanskom braćom smatraju njujorške teroriste, onda je to bezobrazluk posebne vrste. Da li su Karadžić i Mladić vaša pravoslavna braća, gospodine Ceroviću?

"…kada se, dakle, zemlja koja se nazivala predvodnikom slobodnog sveta na naše oči preobražava u nešto užasno nasilno i preteće, menja se i naš stav prema 11. septembru."

Znači, počinjemo polako da relativizujemo zločin nad američkim građanima?! A da li vam se, gospodine Ceroviću, menja stav i prema NATO bombardovanju pošto se zemlja koja se nazivala predvodnikom slobodnog i nesvrstanog sveta na naše oči preobrazila u nešto užasno nasilno i preteće?

"Ako uskoro dočekamo američku invaziju na Irak, a na tome se radi svom snagom, ako budemo uspeli da saznamo kako će to stvarno izgledati, a radi se na tome da nikad ne saznamo, onda će njujorška katastrofa sa svim onim nevinim žrtvama izgubiti na tragičnosti i dobiti loše, zlokobno značenje."

Izgubiće na tragičnosti samo kod moralno otupelih. Ko bi drugi, osim vas i vama sličnih, gospodine Ceroviću, mogao da epitet tragičnosti uslovljava razvojem nekih drugih događaja i okolnosti na nekom drugom kraju sveta?

"Biti Amerikanac će dugo, dugo biti jako ružno. I zato, mada nam dođe najlakše i najprirodnije da se prepustimo zluradosti, trebalo bi da smo sposobni, više nego drugi, i za stvarno saosećanje."

Biti Amerikanac će dugo, dugo biti jako ružno??? Da li vi to, gospodine Ceroviću, govorite o kolektivnoj krivici celog američkog naroda, a sve zbog "svetske policajštine" koju sprovodi njihova vlada? Beše li to ne tako davno, ili se ja možda varam, kad ste u jednoj drugoj priči o jednom drugom narodu zastupali stanovište da kolektivna krivica ne dolazi u obzir?